Digitalna biblioteka koja sadrži svaku reč koja bi ikada mogla biti izgovorena
U svom eseju iz 1939. godine pod nazivom „Potpuna biblioteka“, argentinski pisac Horhe Luis Borhes zamislio je biblioteku koja ne samo da je sadržala svaku knjigu koja je ikada napisana, već i svaku knjigu koja bi mogla da bude napisana, svaku kombinaciju slova u svakom mogućem redosledu. Ona bi sadržala, uz skoro beskonačno mnogo besmislica, svu mudrost čovečanstva, prave iskaze svega što je bilo i svega što će biti. To bi bilo otelotvorenje hipotetičkog eksperimenta o „beskonačnom majmunu“, ideji da bi dovoljan broj majmuna za pisaćim mašinama u nekom trenutku napisao „Hamleta“. Možda je čudno što niko nije pokušao da izvede jedan takav eksperiment. Do sada.
Foto: Unsplash
Vavilonska biblioteka, koja nosi ime po Borhesovoj kratkoj priči sa istom tematikom, obitava na kompjuteru u domu Džonatana Bazila u Vašingtonu. Čitajući Borhesa, tridesetogodišnji Bazil, koji je studirao englesku književnost na univerzitetu Kolumbija, uvideo je da kompjuterska tehnologija Potpunu biblioteku stavlja u domen mogućeg. Tako je, uprkos slabom programerskom iskustvu, proveo šest meseci pokušavajući da je stvori.
Ubrzo je shvatio da bi takva biblioteka iziskivala više digitalnog prostora od celog univerzuma. Bazil je izračunao da bi broj „knjiga“ (od 410 strana, sa 3.200 karaktera po strani) iznosio negde oko tričavih 102.000.000. Umesto toga, zadovoljio se bibliotekom koja postoji kao algoritam, kao program koji se aktivira svaki put kada neko okači tekst na stranicu libraryofbabel.info. Program prikazuje sve stranice na kojima bi se taj tekst pojavio da biblioteka zapravo postoji. Sama stranica nije sačuvana, već postoji kao set koordinata koje će svakog puta prikazivati isti tekst.
Ovo je možda najfascinantniji beskorisni izum u istoriji čovečanstva. Kao što je Borhes predvideo, mudrost je beskorisna ukoliko se izgubi u moru besmisla. Ipak, ljudi je i dalje traže. Jedan opsednuti tragač pokušavao je da pronađe verski značaj u pojavama različitih imena Boga. „Mislim da za nju ne postoji praktična upotreba, kao što je traženje skrivenog teksta ili šifrovanih poruka“, kaže Bazil. Prema njegovom mišljenju, biblioteka je zanimljiva jer Hamletove monologe tretira kao statistički beznačajne, baš kao i sve ostale proizvode beskonačne grupe majmuna daktilografa. Barem je jedan pisac iskusio muke oko ukucavanja neke rečenice samo da bi, prema Bazilovim rečima, „otkrio da je sve vreme bila tamo“.
Autor: Džeri Adler
Izvor: Smithsonian Magazine
Prevod: Đorđe Radusin
