Delfi Kutak je pročitao: „Zamir“
Polazeći od ratnog područja Bliskog istoka nekoliko decenija unazad, pa sve do početka novog milenijuma, turski pisac Hakan Gundaj precizno i pomalo jezivo, poput veštog slikara lišenog emocije, pravi skicu distopije u realnom vremenu.
Ko je Zamir Aman i kakva je njegova uloga u svetu zahvaćenom plamenom, svetu u kome su zločini protiv čovečnosti sada već pravilo, takođe svetu u kome različite formacije, države, skrivene korporacije trguju mirom na štetu civila. Humanitarne organizacije prikazane su onako kako ih retko ko od nas vidi, bacajući novo svetlo na medijski mrak u kome nas drže. Odista, posle ove knjige čovek se upita gde živi i kome može da veruje. Može li uopšte ikome da veruje? Nije više bitan ni novac, ni osvajanje teritorija, bitna je moć, igranje Boga, verovatno i želja da se kontrolom uspostavi jedan novi svetski poredak na šta oni koji upozoravaju neretko bivaju proglašeni neuračunljivim, jer zaista ko bi poverovao u neke stvari koje nam se dešavaju ne iza leđa, već ispred nas, toliko očigledne da ipak ne mogu biti istinite. Čovekov um je sastavljen od logičnih zaključaka i želje da veruje da je sve dobro kada je njemu dobro, ali istorija čovečanstva je opasan put na kojem su postavljene nagazne mine istine. Istine koja ne sme da bude otkrivena, istine zaštićene mnogobrojnim podacima koji su priznati od istih onih koji vekovima prikrivaju nešto duboko, mračno, nedokučivo običnom čoveku.
Rat. Rat za zemlju, za resurse, informacije. Rat. Rat za veru, za ubeđenja, ideologiju. Ne, to je samo tako servirano na srebrnom poslužavniku, a u stvari je kontrola uma ono na šta smo osuđeni. Indoktrinacija, bombardovanje medija u službi skrivenih oligarha, moć.
Mir. Mir je utopija, mir je nesaznatljiv, mir je ono čemu se teži – slike srećnih porodica koje se drže za ruke trčeći cvetnim poljima. Nasmejana i zdrava lica dece, zagrljeni roditelji u kadru zalaska sunca. Mir je želja miliona, pa opet ga nema.
Zamir je medijator Prve svetske mirovne konferencije. Zamir je na početku ovog dela bezimena beba u prihvatnom logoru negde na tursko-sirijskoj granici. Beba kojoj će jedan šrapnel promeniti lice, ali i život. Zamir je žrtva mira. Da mira, ne rata, mira koji je iskonstruisan u nekoj njujorškoj ili ženevskoj kancelariji sa divnim pogledom na mravinjak ispod. Mir koji ne postoji i nikada nije postojao. Sve je plan, biznis – sve je isplanirano godinama unazad. O tome i govori ova knjiga. Da je svaka borba u kojoj se držimo konvencionalnog unapred osuđena na propast, da sve te terorističke organizacije, paravojne milicije, napade, pučeve organizuju isti oni koji se kasnije protiv njih bore. Svet je rolerkoster koji ubrzava ili usporava po potrebi. Zbog toga je ovo delo izuzetno.
Hakan Gundaj nam kroz distopiju, jer je verovatno jedino tako smeo, donosi spoznaju koju možemo da proniknemo ako to želimo. Možemo i da nastavimo da snevamo o onoj tako čestoj slici morske pučine dok sunce nad njom bespovratno zalazi. Ne zavisi mnogo od nas, pa ipak postoje promili šanse da se trgnemo. Mala je verovatnoća, ali postoje, inače je ono što nas čeka mnogo opasnije od svega što je do sada zadesilo čovečanstvo. Možda sam i ja neuračunljiv, možda je i Hakan Gundaj, no trebalo bi pročitati ovaj roman pa tek onda donositi zaključke. Roman veka koji je tek pred nama. Ovo do sada još nije ništa, nažalost.
Autor: Radoslav Mandić
Izvor: Delfi Kutak
