Delfi Kutak je pročitao: „Ukus straha“
Šta nas toliko privlači trilerima? Možda potreba da zavirimo u mrak dok smo još bezbedni. Ili želja da razumemo ono što ne umemo da objasnimo. Prvi put nisam bila sigurna da želim odgovore.
Kada su u pitanju domaći trileri, uvek postoji doza sumnje. Da li će biti dovoljno mračno, dovoljno psihološki duboko, dovoljno uzbudljivo? A onda u ruke uzmem „Ukus straha“ Zorana Petrovića i više ništa nije bilo „dovoljno“, jer je bilo i više od toga. Uznemirujuće, precizno, inteligentno i, što je možda najopasnije, uverljivo.
Od početka mi se dopala atmosfera – gusta, mračna, psihološki teška, ali istovremeno beskrajno intrigantna. Strah ima mnogo lica, a „Ukus straha“ je roman u kojem on nije samo emocija. To je prostor u kojem se priča odvija. I što dublje ulazite, to ga više osećate. Od prvih stranica znala sam da ovo nije samo triler. Ovo je psihološki lavirint kroz koji ne izlaziš isti kao kad si ušao.
Tri devojke bude se zatvorene u kolibi, ne znajući ni gde su, ni zašto. Mobilni telefon koji pronalaze nudi im strašan izbor. Onda... tišina. I osam godina kasnije... nova ubistva...
Petrović nas uvodi u mračni svet serijskih ubistava. Motiv? On je izopačen, bolan i duboko ukorenjen u prošlosti, a autor nam ga dozira kap po kap, gradeći napetost koja je gotovo nepodnošljiva. Nije reč o pukom proganjanju. Ovde se suptilno prepliće iskrivljena percepcija pravde sa dubokom, neizlečenom traumom, stvarajući ubicu čiji su motivi užasavajući u svojoj tragičnosti. Ovo nije samo triler o zločinu već i studija o tome kako se bol pretvara u otrov.
U središtu ove košmarne slagalice je dvoje nezaboravnih likova. Tu je inspektorka Kristina, pronicljiva i uporna, vođena instinktom i nepopustljivom željom da zaustavi krvoproliće, i profesor Petrović, profajler čiji je um oštar kao britva, sposoban da pronikne u najmračnije kutke ljudske psihe. Njihova dinamika, njihova borba sa vremenom i nevidljivim ubicom čine srž romana. Kroz njihove pokušaje da „uđu u glavu“ monstrumu, mi kao čitaoci i sami bivamo uvučeni u tu opasnu igru mačke i miša, u potragu koja nije samo za ubicom, već za razumevanjem onog što ljude gura preko ivice.
Zoran Petrovic očigledno zna o čemu piše. Nema površnih preokreta, nema „efektnih“ scena bez pokrića. Sve je precizno, realistično i jezivo moguće. Profilisanje ubice, analiza motiva, forenzika... svaka stranica deluje kao deo pravog dosijea. A najviše me plašilo to što sam u jednom trenutku počela da razumem... da stvarno razumem kako funkcioniše taj mračni um.
I taj kraj!!! Autor nas ostavlja bez daha poslednjim, zastrašujućim udarcem. To nije običan obrt, to je spoznaja koja preokreće sve što ste mislili da znate i koja vam ledi krv u žilama. Ostavio me je šokiranu saznanjem da kraj nije zatvaranje, već poziv na razmišljanje. Ostalo je neizgovoreno pitanje... Ili možda strah da već znam odgovor...
Zoran Petrović je ovom knjigom postavio standard za psihološki triler kod nas... napet, metodičan, emotivno snažan i utemeljen na znanju. „Ukus straha“ nije samo roman koji čitate, to je roman koji analizirate, preispitujete i ne zaboravljate.
Iskreno? Oduševljena sam. I naježena... još uvek...
Autor: Anita Savić
Izvor: Delfi Kutak
Kada su u pitanju domaći trileri, uvek postoji doza sumnje. Da li će biti dovoljno mračno, dovoljno psihološki duboko, dovoljno uzbudljivo? A onda u ruke uzmem „Ukus straha“ Zorana Petrovića i više ništa nije bilo „dovoljno“, jer je bilo i više od toga. Uznemirujuće, precizno, inteligentno i, što je možda najopasnije, uverljivo.
Od početka mi se dopala atmosfera – gusta, mračna, psihološki teška, ali istovremeno beskrajno intrigantna. Strah ima mnogo lica, a „Ukus straha“ je roman u kojem on nije samo emocija. To je prostor u kojem se priča odvija. I što dublje ulazite, to ga više osećate. Od prvih stranica znala sam da ovo nije samo triler. Ovo je psihološki lavirint kroz koji ne izlaziš isti kao kad si ušao.
Tri devojke bude se zatvorene u kolibi, ne znajući ni gde su, ni zašto. Mobilni telefon koji pronalaze nudi im strašan izbor. Onda... tišina. I osam godina kasnije... nova ubistva...
Petrović nas uvodi u mračni svet serijskih ubistava. Motiv? On je izopačen, bolan i duboko ukorenjen u prošlosti, a autor nam ga dozira kap po kap, gradeći napetost koja je gotovo nepodnošljiva. Nije reč o pukom proganjanju. Ovde se suptilno prepliće iskrivljena percepcija pravde sa dubokom, neizlečenom traumom, stvarajući ubicu čiji su motivi užasavajući u svojoj tragičnosti. Ovo nije samo triler o zločinu već i studija o tome kako se bol pretvara u otrov.
U središtu ove košmarne slagalice je dvoje nezaboravnih likova. Tu je inspektorka Kristina, pronicljiva i uporna, vođena instinktom i nepopustljivom željom da zaustavi krvoproliće, i profesor Petrović, profajler čiji je um oštar kao britva, sposoban da pronikne u najmračnije kutke ljudske psihe. Njihova dinamika, njihova borba sa vremenom i nevidljivim ubicom čine srž romana. Kroz njihove pokušaje da „uđu u glavu“ monstrumu, mi kao čitaoci i sami bivamo uvučeni u tu opasnu igru mačke i miša, u potragu koja nije samo za ubicom, već za razumevanjem onog što ljude gura preko ivice.
Zoran Petrovic očigledno zna o čemu piše. Nema površnih preokreta, nema „efektnih“ scena bez pokrića. Sve je precizno, realistično i jezivo moguće. Profilisanje ubice, analiza motiva, forenzika... svaka stranica deluje kao deo pravog dosijea. A najviše me plašilo to što sam u jednom trenutku počela da razumem... da stvarno razumem kako funkcioniše taj mračni um.
I taj kraj!!! Autor nas ostavlja bez daha poslednjim, zastrašujućim udarcem. To nije običan obrt, to je spoznaja koja preokreće sve što ste mislili da znate i koja vam ledi krv u žilama. Ostavio me je šokiranu saznanjem da kraj nije zatvaranje, već poziv na razmišljanje. Ostalo je neizgovoreno pitanje... Ili možda strah da već znam odgovor...
Zoran Petrović je ovom knjigom postavio standard za psihološki triler kod nas... napet, metodičan, emotivno snažan i utemeljen na znanju. „Ukus straha“ nije samo roman koji čitate, to je roman koji analizirate, preispitujete i ne zaboravljate.
Iskreno? Oduševljena sam. I naježena... još uvek...
Autor: Anita Savić
Izvor: Delfi Kutak
