Delfi Kutak je pročitao: roman Valtera Uga Maija „Mašina za pravljenje Španaca“
(pisaću ovaj prikaz u stilu autora ove knjige, ne zamerite)
da li to zavisi od podneblja iz koga pisac dolazi ili je to samo određeni sticaj okolnosti, ali valter ugo mai, poput slavnog sunarodnika saramaga, piše sa odsustvom velikog slova, skoro kao u jednoj dužoj rečenici. pisac rođen u bivšoj portugalskoj koloniji angoli dotakao se u ovoj interesantnoj i neobičnoj knjizi staračkog doma i svih problema i zadovoljstava koje život u staračkom domu nosi. na duhovit način pisac nam prezentuje portugalsku istoriju kroz više ozbiljnih tema, pesništvo, sveprisutno prezime silva, fudbal i ljubav. priču nam priča bivši berberin antonio da silva, koji je u devetoj deceniji ostao bez svoje ljubavi i životnog oslonca. ćerka ga smešta u dom za stare, što većina shvata kao čin odbacivanja i suvišnosti. panika, depresija, teskoba da se prihvati novo životno stanište, prevazilazi se u društvu sa drugim starim ljudima, pričama, ljubavlju pod stare dane, pevanjem pesama, dečjim igrarijama i prkosom protiv autoriteta u domu, a prisutan je i strah od onog dela doma koji je bliži tom tako strašnom putu koji vodi ka konačnom životnom odredištu. silva se seća svog života i životnog poziva, seća se mladića koga je, samo trenutno, spasio od salazarovog režima i policije, seća se salazarove diktature i patnje. naslov nam i govori da je portugal nekada bio država iz koje su ljudi bežali, najčešće u španiju, od fašističkog režima i nemaštine. leopoldina navija za porto raskalašnim uzvicima, dok na zidu drži poster svoje ljubavi iz perua, dona marta dobija lažna pisma svog mnogo mlađeg muža, čiji su autori njeni domci koji žele da joj pruže malo radosti jer je njena mlada ljubav ostavila i preuzela njeno bogatstvo, tu je i estevez bez metafizike, koji pripoveda svoje neobično poznanstvo sa slavnim portugalskim pesnikom pesoom i njegovu pesmu trafika u koju je smešten. knjiga puna empatije, detalja koji nas primoravaju da se zapitamo u kojoj meri razumemo stare, u kojoj meri poznajemo naše najbliže i u kojoj meri mi sami imamo odsustvo empatije prema njima. portugal na jedan nov, lep način i pre svega jedna topla priča o starima iz naše okoline. velika preporuka.
„naš neprijatelj je telo. biti star znači živeti protiv tela dok ne dođemo do trenutka kada nam se sunčeva svetlost čini neprocenjivim darom...“
Autor: Miroslav Maričić
Izvor: Delfi Kutak / #EvropskaTura
