Delfi Kutak je pročitao roman „Krojačev sin“: Za ljubav i praštanje nikada nije kasno
„Život ima kraj. Ljubav nema.“ Malo je rečenica koje toliko verno opisuju jednu knjigu kao što ove opisuju „Krojačevog sina“.
Kada sam zatvorila „Krojača“, dugo sam razmišljala o sudbinama ljudi koje je život neumorno iskušavao. Mislila sam da su njihove priče ispričane, da su njihove rane, koliko god bolele, pronašle svoj mir. A onda mi je „Krojačev sin“ pokazao da neke priče nastavljaju da žive u tišini, u čekanju, u ljubavi koja odbija da nestane.
Posle gotovo šest decenija razdvojenosti, Jakob i Olgica ponovo stoje jedno pred drugim. Brat i sestra koje su život, tajne i okolnosti otrgli jedno od drugog, sada imaju priliku da ispričaju sve ono što je među njima ostalo neizgovoreno. Dok sede jedno kraj drugog i otvaraju svoje uspomene, pred nama se ne odmotava priča puna velikih obrta. Odmotava se život, onakav kakav jeste, satkan od gubitaka, propuštenih prilika, nežnosti, kajanja i ljubavi koja nikada nije prestala da postoji.
Upravo je u tome najveća snaga ovog romana. Ne oslanja se na spektakularne događaje da bi dirnuo čitaoca. Dovoljan je jedan pogled, jedno prepoznavanje, jedan jecaj koji se otme iz grudi posle decenija ćutanja. Dovoljna je pomisao na sve rođendane, praznike i obične dane koje nisu proveli zajedno. Ta tiha tuga provlači se kroz svaku stranicu, ali nikada ne guši nadu. Naprotiv, podseća nas da za ljubav i praštanje nikada nije kasno.
Posebno mi se dopalo što je Jelena Bačić Alimpić ponovo ispričala priču u kojoj porodica nije određena samo krvlju, već izborima, žrtvom i ljudima koji ostaju uz nas onda kada je najteže. Ljubav između supružnika, roditelja i dece, ali pre svega između brata i sestre, ispunjava svaku stranicu ovog romana. Ona je tiha, nenametljiva i upravo zato toliko snažna.
Kroz stranice se provlači melanholija zbog godina koje su zauvek izgubljene, ali i, još snažnije, osećanje zahvalnosti što život ponekad pruži drugu priliku. Ne da izbriše prošlost, već mogućnost da je prihvatimo sa svim njenim radostima i bolima. Jer tek kada čovek prihvati i tugu i sreću shvati da su obe bile dokaz da je voleo, gubio, nadao se i, iznad svega, zaista živeo.
Jelena Bačić Alimpić još jednom pokazuje koliko ume da piše o običnim ljudima i njihovim neobičnim sudbinama. Njeni likovi nisu heroji zato što su nepobedivi, već zato što, uprkos svemu što ih je slomilo, nisu dozvolili da im srce okameni.
Ako je „Krojač“ bio roman o sudbinama koje se kroje u najtežim vremenima, onda je „Krojačev sin“ roman o šavovima koji su ostali da drže te sudbine na okupu. Ožiljci su ostali, godine se ne mogu vratiti, ali ljubav je, baš kao što piše na koricama, nadživela sve. Jer život zaista ima kraj. Ljubav nema.
Autor: Anita Savić
Izvor: Delfi Kutak
