Delfi Kutak je pročitao: „Provincijalac“
Kakvo sentimentalno značenje ima knjiga „Provincijalac“! Sigurna sam da je Momo Kapor veliki deo ove priče posudio iz sopstvenih sećanja, iz detinjstva i rane mladosti.
Provincijalac nije neko ko živi u provinciji – po meni, to je čovek nezasite radoznalosti, neke divne gladi koja ga tera i goni da osvaja prostor, istražuje nepoznate predele, kuša retka pića, traga za ličnostima koje su uzbuđivale njegovo detinjstvo. Provincijalci žive i u Njujorku, isto tako kao i u Prćilovcima.
Pisac nije slučajno svog junaka nazvao Niko N. Herceg. Niko N. je kao i mnogi drugi, anonimni ljudi, koji su silno želeli da postanu Neko. Ova priča zvuči tako poznato, a opet, sigurna sam da odavno nisam čitala nešto ovako originalno napisano, posebno i toplo. U knjizi su ispisana sećanja na detinjstvo, na sve ono što se u životu jednog čoveka dešava prvi put, na mesta koja poseduju svoje mirise, one koje ne blede i kad sve drugo izbledi. Tu su i male i velike tuge, te najbliskije drugarice svakog odrastanja. Vremena se menjaju kao i ljudi, ali na sreću, sećanje na detinjstvo ostaje trajno zabeleženo u svakome od nas, kao otisak prsta, kao dokaz da smo postojali.
Niko N. Herceg je uspešan televizijski reporter. Njegove emisije su najgledanije, njegove reportaže su često sa udaljenih delova sveta, njegova popularnost i slava su na svom vrhuncu, ali čini se da strast sa kojom radi svoj posao u jednom trenutku nailazi na zasićenje. Sedmog avgusta 1974. godine, u potrazi za potonulim brodom o kojem snima emisiju, zaroniće u blizini ostrva Saplun, a izroniti na, naizgled, nepoznatoj plaži, istog dana ali 1947. godine.
Prvo što će ugledati na toj nesređenoj plaži, među gomilom musavih i „na nulu“ ošišanih dečaka, biće desetogodišnje lice dečaka koji je nekad bio on, dečaka sa štrkljavim telom punim ožiljaka, sa kvrgavim kolenima, rebrima koja se provide ispod kože. Na mršavom licu tog dečaka nije odmah prepoznao modrozelene oči... Ali da, to je on, ratno siroče bez igde ikoga, prvi put na moru. Tog leta gradske vlasti su odlučile da svu sarajevsku decu, izgladnelu i neuhranjenu, pošalju na more.
Kako je odrasli Niko uopšte prošao kroz „vremensku mašinu“ i našao se oči u oči sa svojom desetogodišnjom verzijom? Hoće li biti opčinjen tim klinjom, koji je u svojoj mimikriji išao tako daleko da je već tada znao kako se stopiti sa okolinom, kako biti neupadljiv i neprimetan? Klinjom koji je znao da je princ – bačen u bedu kojoj ne pripada.
Odrasli Niko je poželeo da pruži ruku desetogodišnjem Niku i da mu obeća da će sve biti u redu. Sasvim neočekivano, taj klinja će više pomoći njemu. Pomoći će mu da shvati šta ga je u životu uvek vuklo da ide dalje, da istražuje nove predele, nove priče... I da večito ostane gladan pejzaža, pažnje i ljubavi.
Autor: Silvija Mitrović
Izvor: Delfi Kutak
