Delfi Kutak je pročitao: „Prodavica tajni“
Na šta prvo pomislite kada čujete prodavnica tajni? Meni je, nekako, to asocijacija na nešto magično, nešto vrcavo što zove, vuče da zaroniš u čarolijom okupan prostor. Tako i doživeh Bucatijevo pripovedanje. Imamo jednu misterioznu prodavnicu – ne butik, ne magacin, ne neku tamo rasprodaju. Jednostavno, prodavnicu, tako ćemo je definisati. To je mesto gde kupac slobodno boravi, bez nekog stresa od prodavačice koja vas neumorno prati i neprestano zapitkuje da li vam ikako može pomoći, bez te neke teskobe u odabiru haljine, bez onog crvenila u obrazima kada probate sir ali ga ipak ne kupite jer nije baš to taj – taj! Prodavnica, međutim, prodaje misteriju. Isključivo iz tržišnih razloga, dobijate sasvim neočekivani odnos ponude i potražnje – te haljine i nisu kao nekada, a i sir se nešto izmenio – sve je postalo misterija trenutka. Jer, svi traže to nešto, svi žele da budu odeveni čarolijom. Trenutka. Jednog jedinog trenutka. E, pa, želite li misteriju? I u kojoj meri je želite serviranu?
„Čudan je dakle život, a ne možemo da se bunimo, ni da pokušamo nešto srediti, ni da nađemo objašnjenje koje bi nam smirilo duše; a ne možemo ni da ubedimo druge...“
Bucati je svojim pričama stvorio čitavu jednu „prodavnicu“ gde možete pronaći i fantaziju i praznoverje i realnost i san. Tajne i nisu toliko tajne koliko su, zapravo, život, pa će vas to poniranje u dubine ljudske duše, na momente „pomeriti“, ponekad rastužiti, a neretko ćete se i zamisliti nad izrečenim. Svega ovde ima! Iako su priče relativno kratke, imaju dubinu i nose jaku poruku, svaka ponaosob. Bićete u situaciji da osuđujute aktere nekih priča, neke ćete jako zavoleti, neki će vam naterati suze na oči...
Dino Bucati sa tihim bolom, umornom rezignacijom, sa ponekim bleskom ironije, govori o misteriji ljudskog stanja. Ljubav, moć, Bog i čovek, naizgled nevidljivim nitima privučen svemu pomenutom. Kao da nam govori: takvi smo, kakvi smo, ni dobri ni loši. I to je ono što boli. A, kako čitanje privodite kraju, ostajete pod velom tuge, možda i nemoći, koliko vas dotakne samo pripovedanje. Najbitnije je da se ne zaboravi da je stvarnost koja nas okružuje umnogome veća od nas samih, nas kao pojedinaca, da gazi, trvi, gužva, ali i grli neobično dugo i toplo – zavisi šta ste zaslužili.
Autor: Aleksandra Stojanović
Izvor: Delfi Kutak
