Delfi Kutak je pročitao: „Osam planina“
Možete li da prizovete osećaj koji imate dok golim stopalima gazite po klizavim kamenčićima, a ledena voda potoka vam struji oko članaka? Možete li se setiti kako izgleda to kad vam grane šibaju lice ili se upletu u kosu? Možete li se setiti osećaja kad vam stopala tonu kroz netaknuti sneg? Možete li se setiti kako je to kad se ne čuje ništa osim cvrkuta ptice i zujanja bubica? Sećate li se kako žari kopriva?
Ako vam neki od tih osećaja prijaju, ako neki u vama bude nostalgiju, čitajući ovu knjigu osetićete sve to i mnogo, mnogo više. Ova će vas knjiga odvesti na planinu, na jednu o kojoj se pripoveda, ali i neku samo vašu.
Priču govori Pjetro, govori o svojim danima dečaštva, adolescencije i o onim u zrelom dobu koje je proveo na jednoj planini. Zašto joj se vraća? Zbog lepote šume, livada, potoka, ali i zbog oca. i pre svega zbog jednog divnog prijateljstva koje je izgradio još u detinjstvu. Vraća se zbog jednog Bruna, zbog jednog gorštaka koji u njegovom srcu zauzima posebno mesto.
Dopalo mi se što priča teče lagano, kao da nam pisac sugeriše da usporimo, da se opustimo, da zastanemo i uživamo u lepoti pašnjaka, šume, vrhova planina, jezera... Dopao mi se melanholičan ton kojim je ispripovedana, pa od početka slutimo neku tugu, a ne znamo šta će se desiti. Dopalo mi se što se knjiga bavi roditeljstvom, pa odnosom čoveka i prirode. Najviše, što veliča jedno prijateljstvo, čisto, nesebično, jednostavno.
Mnogo poruka protkano je kroz priču. Recimo da „ponekad treba napraviti korak unazad da bi se krenulo unapred. Pod uslovom da si dovoljno ponizan da to priznaš.“
Ako naiđete na ovu knjigu, zastanite, dajte joj šansu. Možda ćete uživati baš kao i ja, a saznaćete i da je ljude moguće podeliti na one koji imaju jednu, svoju planinu i one koji obilaze osam planina. Kojoj grupi pripadate? Šta se to desi pa ljudi nikad više ne odu na „svoju“, već zauvek lutaju kroz osam planina?
Autor: Andrijana Petković
Izvor: Delfi Kutak
