Delfi Kutak je pročitao: „Nije mi ovo trebalo“
Istraživanje književnosti za mlađe tinejdžere vratilo me je autorima za koje sam, iskreno govoreći, verovala da sam odavno prerasla. Kakva zabluda. Književnost za decu se nikad ne preraste – ona, zapravo, stoji kao uvertira u svet čitalaca ali i kao sigurna luka u koju se uvek možemo vratiti kada se propitujemo i nalazimo na važnim životnim prekretnicama, jer u jednostavnosti neretko leže odgovori na komplikovana pitanja.
Čitavo leto provela sam uz Gradimira Stojkovića, Jasminku Petrović, Ćopića, a onda sam otkrila Danicu Bogojević i njene romane za decu „Zagrli Mesec“ i „#izazov“. Otkrila sam još neke sjajne pisce, ali Danica je bila baš osveženje i iznenađenje. No ovo ipak nije priča o Daničinim romanima, iako nisam odolela da ih ne pomenem.
Krajem 2024. na dečjoj književnoj sceni pojavio se roman koji ne preporučujem da čitate. Zašto? Zato što preporuka daje mogućnost izbora. Roman o kome ću govoriti morate pročitati. Morate, ne kao zapovest, već kao podrška činjenici da će čitalac u njemu naći vrednosti na koje se neretko zaboravi, koji je podsetnik nama starijima i pouka deci kako treba živeti.
Roman „Nije mi ovo trebalo“, po mom mišljenju, najbolji je roman za decu koji sam pročitala u prethodnoj godini. Autorku romana Ljiljanu Šarac upoznala sam kao pisca za odrasle i od njenog prvog romana „Opet sam te sanjao“, koji sam čitala pre više godina, divim se njenom radu i posvećenosti.
Pre nekog vremena pomenuta autorka se oprobala u stvaralaštvu za decu i objavila roman „Anđeo s jednim krilom“, gde je pokazala izuzetnu posvećenost i snažnu emociju kada je u pitanju stvaralaštvo za mlade. Malo je reći da sam danima bila pod utiskom čitanja Ljiljaninog prvenca za decu.
Drugi Ljiljanin roman za decu i mlade „Nije mi ovo trebalo“ sjajna je priča koja nas podseća da su prave vrednosti skrivene u nama i da nas život vitla toliko da često zaboravimo na tu činjenicu. „Nije mi ovo trebalo“ je priča o kazni koja prerasta u nagradu, o prijateljstvu i ljubavi. Priča o Bojanu, učeniku osmog razreda, pripovest je o sazrevanju i stasavanju.
Mlade uči odgovornosti, požrtvovanosti, spremnosti da se stane iza slabijih i onih koji proživljavaju ne baš lepe trenutke u životu.
Starije čitaoce autorka opominje, ali i podseća kako da komuniciramo sa svojom decom, gde su granice i kako ljubav može učiniti da se svi problemi umanje.
Kroz Bojanov boravak kod tetke i sticanje novih prijateljstava tokom obitavanja van svog naselja, deci se pokazuje kako je lako steći prijatelje ako si otvoren i dobronameran. Nas odrasle opominje koliko je važno da u okviru jedne zajednice sarađujemo, borimo se za svoje susede i budemo tu za njih.
Ako bih morala da ocenim ovu knjigu, dala bih joj 5 od 5, ma 10 od 10, jer u njoj nema ničeg suvišnog – sve je na mestu: tema, jezik, stil... Verujem da će svi koji posegnu za njom uživati koliko i ja.
Autor: Jelena Vukotić
Izvor: Delfi Kutak
