Delfi Kutak je pročitao: „Kako upokojiti vampira“
Pekićev roman „Kako upokojiti vampira“ obiluje filozofijom, psihologijom, istorijom, ali i velikim kvalitetom u pogledu književnosti, samog stila pisca i dara da sve to udruženo sa neospornim talentom piščevim bude upravo ovakvo delo kakvo jeste – od prve do poslednje stranice. Od prvog u nizu pisama Konrada Rutkowskog pa do poslednje primedbe priređivača.
Pisma su upućena Hilmaru, bratu Konradove supruge, ali to je samo naizgled tako. Zapravo su upućena sopstvenoj savesti pred kojom bivši SS oficir pokušava da objasni i nekako opravda svoje zločine počinjene, mada nevoljno, u sklopu službe. Rutkowski pokušava da raskrsti sa prošlošću na sve načine, sa tim vampirom koji mu pije krv (zdrav razum) i sa kojim biva suočen 22 godine nakon zločinačke službe. Dospeva u isti grad svojih nekadašnjih nepočinstava, duboko potisnutih u svesti, i usled ceremonije otkrivanja spomenika heroju Adamu Trpkoviću, a zapravo čoveku za čiju smrt je on odgovoran pored pukovnika Steinbrechera, on doživljava duševni poremećaj. Doživljava neobičnu halucinaciju koju ne želi da prizna, mada razgovara sa njom a samim tim je i priznaje. Piše pisma koja su ispovedna, gde na početku nije sasvim iskren, ali na kraju priznaje svu istinu i doživljava preobražaj u sebi i prihvata doktrinu protiv koje se zdušno borio sam sa sobom od početka službovanja nacistima i tako naposletku doživljava harmoniju u odricanju od lične krivice i priklanjanju teoriji nihilizma koju obrađuje u post skriptumima i koja mu je osoben alibi za sve.
U primedbama priređivača kriju se još neke odgonetke i razjašnjenja (obavezno ih pročitati).
Veoma je zanimljiv kišobran kao lajtmotiv. On je uzet kao predmet demonskog dejstva u situaciji kad više ni na koji način ne može da opravda ni sebe ni druge, da prihvati ni ličnu ni opštu krivicu, Rutkowski pribegava demonskom predmetu kao osnovnom zločincu. Urnebesne su epizode gde su opisi njegovog delovanja i zalaganja da se unište svi kišobrani, suncobrani i ostali potencijalni satanski trozupci...
Zatim moram spomenuti i „steinbrecherizaciju“ koju Rutkowski naročito ističe opisujući u svim pismima najviše svog nadređenog Steinbrechera, njegove postupke i postupke svih ljudi u njegovoj blizini koji jednostavno postaju zaraženi istom logikom razmišljanja i postupanja – štajnbreherizovani. Nažalost, i sam Rutkowski, koji se sve vreme bori sa sobom protiv toga i sam postaje na koncu oličenje Steinbrechera, doživljava depersonalizaciju odbacivši svoju autentičnu ličnost i usled duševnog poremećaja, gde ne uspeva da izmiri svoju prošlost i sadašnjost, svoju savest i stavove i delanja, svoje kompromisne postupke a zapravo ne manje zločine kao takve, on puca po svim šavovima i doživevši jake krize postaje i sam kao Steinbrecher kojeg mrzi iz dna duše. Kraj njegovog života (smrt) je naročito interesantan, ali do tog podatka ne dolazimo sve do poslednje stranice, odnosno primedbe priređivača.
Mnogo pitanja otvara ovaj roman. Mnogo istina o čovečanstvu, manipulacijama masama, prividu spasenja (levo ili desno) kad spasenja zapravo nema, već samo odlaganja likvidacije (o Jevrejima u koncentracionim logorima), mnogo (ne)odgovornosti za kako pojedinačan život tako i mnoštvo života, odnosno smrti nevinih.
Dugo sam čitala ovo delo i još duže ću razmišljati o njemu, a sigurno, zasigurno ću ga iznova čitati.
Autor: Jasna Jeremić
Izvor: Delfi Kutak
