Delfi Kutak je pročitao: „Jedna od nas“

Nisam čitala prethodni roman Osne Sejerštad – „Knjižar iz Kabula“, ali posle ovog iskustva sasvim sigurno hoću, jer je „Jedna od nas“ potresna i dirljiva pripovest o tragičnom događaju koji je zadesio norveški narod, u kome je u jednom danu život izgubilo sedamdeset sedmoro uglavnom mladih ljudi, gotovo dece.

Priča je ispričana vešto i višeslojno, poput trilera koji ostavlja bez daha, a koji ima i određenu dubinu i budi snažne emocije. Osne pažljivo i nepristrasno, bez traga patetike, gradi ovu filigrantsku analizu jednog užasa, koji predstavlja poraz ne samo društva u kome živimo, već i čitave zajednice, u kojoj propust institucija – da na vreme predupredi posledice raspada jedne porodice – ima veoma visoku cenu, plaćenu tridesetak godina kasnije, zauvek izgubljenim životima. O bezbedonosnim propustima do kojih je došlo na sam dan događaja – iz razloga ljudskog nemara, neodgovornosti i nestručnosti – da se i ne govori. Čovek ne može a da se ne zapita – kako se živi sa saznanjem da ste napravili profesionalnu grešku koja ima cenu sedamdeset sedam ljudskih života.

Prateći – sa izvesnim saosećanjem za vanredno nehumane uslove u kojima je odrastao – glavnu priču o Brejviku, počiniocu masakra, književnica paralelno sledi i nekoliko drugih životnih priča nekolicine izvanrednih mladih ljudi čije sudbine nasilno, bez krivice, bivaju zauvek zaustavljene u samom začetku.

Jurišajući, gotovo netremice, kroz nešto manje od šest stotina strana teksta, uprkos činjenici da ishod ne može biti drugačiji od onog koji se zaista i dogodio u stvarnosti, tog 22. jula 2011. godine, za čitaoca je gotovo nemoguće, do samog kraja, da se odrekne nade da će sve – nekim čudom – ipak biti drugačije.

Pored svega toga, čitalac ima priliku i da se upozna sa jednim periodom, kulturom i istorijom zemlje, koja je za svoj narod želela samo najbolje – Norveškom, što ovaj roman čini posebno zanimljivim.

Nakon svega ostaje gorak ukus nemoći i tuge, jer i pored svog tehničkog napretka i komfora u kome živimo, čovek i dalje ostaje beskonačna enigma, čije postojanje kao da nije predodređeno za bilo šta drugo (u konačnom zbiru) – do potpuni poraz ljudskosti.

Napomena: zaista nije za one sa slabim stomakom.

Autor: Mirela Pavlović

Izvor: Delfi Kutak