Delfi Kutak je pročitao: „Izveštaj o kugi – Čovek koji je živeo u snovima“

„Izveštaj o kugi / Čovek koji je živeo u snovima“ Radoslava Petkovića spoj je, kao što se vidi iz naslova, dve zbirke priča ovenčanih Vitalovom i Andrićevom nagradom, ovoga puta objavljene u izdanju Lagune u jednoj knjizi i štampane u međusobno obrnutim smerovima.”

Budući da je Petković jedan od naših najnagrađivanijih autora i vrsni pripovedač, zaista je sjajno što ove zbirke imamo u novom izdanju.

U pričama „Pavle u Rimu“, „Prelaz preko Stiksa“ Petković nas provodi kroz domišljene i domaštane istorijske epizode zasnovane na poznatim likovima i događajima, tako majstorski ispripovedane da nadomešćuju oskudnost istorijskih detalja u onoj istoriji koju imamo u poznatoj nam stvarnosti, ali ne i u ovoj fikcionalnoj. Živopisnost oživljenih epizoda demonstrira nam da u njihovu istinitost ne moramo biti sigurni, ali za mogućnost da su se zaista tako dogodile ostajemo otvoreni. Ovo naročito dolazi do izražaja u „Prizorima iz Petstogodišnjeg rata“ u kojoj kratke epizode grade kontinuum događaja ukorenjenih u istorijske trenutke koji su se odigrali tokom nekoliko vekova, potvrđujući reči iz pripovetke „Izveštaj o kugi“ da: „Sve što se zbiva u zbilji ima osnov u mašti“. Upravo u ovoj priči, o čoveku koji prati kugu uveren da je proniknuo u matematički obrazac njenog pojavljivanja, da bi se ispostavilo da ona prati njega, nalazi se rečenica koja ilustrativno opisuje pogled u Petkovićeve svetove:

„Kada padne kiša, niz spoljašnje zidove ćelije, već uglačane bezbrojnim pljuskovima, voda se sliva kao slap; tada se na malom prozoru stvara nešto nalik na zastor, nešto što podseća na drugo vreme, što ovde ne spada.“ Pogled u fikcionalne događaje protkane istorijom u Petkovićevim pričama nalik je pogledu kroz slap vode, iza kojeg je nešto poznato, ali ipak u poznatu nam stvarnost ne spada.

Nije samo istorijski kontekst primaran. U drugim pričama, autor nas vodi od borhesovskih pogleda u pukotine stvarnosti, preko začudnih događaja koji bi se lako mogli pretočiti u epizode „Zone sumraka“, kao što su to „Smanjivanje“ i naročito „Grad, svitanje“, do fantazijskih, fantazmagoričnih epizoda u „Haronovim memoarima“ i „Graditelju vešala“, intertekstualnim vezama prizvanim opet u priči „Petar Vlatković, Život i delo“ koju tvore fragmenti sećanja, memoara, pretpostavki, naznaka, alternativnih verzija istorije zamagljenih citatima citata citiranih referenci, do naučnofantastične „Dok Plima traje“ koja (ukoliko sa te strane završavate čitanje) zatvara zbirku svetova sačinjenih od sećanja i snova, rastočenih slapom vode kroz koji ih gledamo.

Mnogi pisci i „pisci“ drže kurseve kreativnog pisanja, a ja bih zaista voleo kada bi Petković nekada održao makar predavanje. Njegova rečenica je dugačka, baš dugačka, a opet tako neverovatno izbalansirana i prozračna, neopterećena pridevima i nepotrebnim glagolima, da teče, toliko pitko i čitko da niste ni svesni da je pročitan deo ceo jedna rečenica. Ne znam kako mu to uspeva, ali Petković je zaista majstor ispolirane, uravnotežene, tečne i dugačke, a savršeno neopterećene rečenice.

Apsolutna preporuka za čitanje, naročito onima koji imaju aspiracije da pišu.

Autor: Mladen Jakovljević

Izvor: Delfi Kutak