Kada se Edgar Alan Po rodio 1809. godine, malo ko je mogao da nasluti da je na svet stigao budući pisac koji će pomeriti granice mističnosti, fantastike i psiholoških priča i ostaviti neizbrisiv trag u američkoj književnosti i književnoj kritici. Nakon očevog odlaska i majčine smrti ostao je siroče i život u hraniteljskoj porodici nije mu doneo ništa dobro, osim pomajke koju je voleo, ali i još jedne žene u nizu koju je od njega otela smrt.

Kada je odlučio da se posveti književnosti, prvo se okrenuo kritici drugih pisaca. U novinskim člancima najviše je kritikovao tadašnji književni stil transcendentalizam i u svom čuvenom eseju „Filozofija kompozicije“ propagirao ideju da su najbolja prozna književna dela kratka, metodično i analitično pisana i da pisac u njima unapred određuje kraj i utisak koji će ostaviti na čitaoce, pa tek onda kompoziciju, ton, temu, mesto, likove, zaplet i fabulu. Tako je nastalo njegovo prvo poetsko delo „Tamerlan i druge pesme“, da bi za njim usledile mnogobrojne satire, humoristične i najpoznatije kratke horor priče. Po se u njima rado oslanjao na gotiku, ali je ipak ostao upamćen kao glavna ličnost američkog romantizma, i to mračnog, crnog, upravo iz reakcije na transcendentalizam i njegovo verovanje u dobrotu ljudi i prirode.

Među 19 priča i čuvenom poemom u zbirci „Gavran i najbolje priče“ sabrani su najbolje ispisani redovi Edgara Alana Poa u koje je utkao sva svoja interesovanja za psihijatriju i mistične pseudonauke iz kojih se razvila hipnoza i otvorila vrata kriptologiji (prenošenju tajnih informacija šifrovanjem) i filozofskom pravcu kosmologije prema kome je kosmos nastao od haosa. Zahvaljujući njegovim delima, inspiraciju su pronalazili Artur Konan Dojl sa svojim poznatim kriminalističkim pričama i Alfred Hičkok sa vanvremenskim horor filmovima.

U Poovim pričama najčešći motiv je smrt mladih žena. Njegovi biografi to povezuju sa gubitkom svih žena koje je voleo, posebno supruge, rođake kojom se oženio kada je imala svega 13 godina, koja ga je prerano napustila preminuvši od tuberkuloze. Otud njegov stav da je motiv umiranja i smrti mlade žene najpoetičnija tema u književnosti, posebno kada je priča ožalošćeni ljubavnik. Tako se s njim susrećemo u pričama „Morela“, „Berenika“ i „Ovalni portret“.

Međutim, mnogo manje poetična jeste tema koja je u njegovim pričama posebno zastupljena – svakodnevica ljudi ranog 19. veka – sahranjivanje živih koji su zbog psihijatrijskog oboljenja katalepsije bili preuranjeno proglašeni mrtvima. Poa je ova tema posebno interesovala, tako da je u priči „Prerani pogreb“ naveo i stvarne slučajeve sahranjivanja živih i pogrešnih lekarskih objava smrti, nakon čega su viktorijanci osnovali Društvo za sprečavanje preranog sahranjivanja. Ona se pojavljuje i u čuvenoj priči „Pad kuće Ašera“, u „Eleonori“, gde devojka vaskrsava da odredi sudbinu voljenom mladiću, i „Moreli“, u kojoj duh majke zaposeda novorođenu ćerku.

Koliko je Po bio zaintrigiran mentalnim bolestima koje su u ono vreme bile pune tajanstvenih i mističnih detalja, dokazuju mnoge njegove priče koje se njima bave. Osim katalepsije i monomanije (opsednutosti određenim pojmovima), kao u pričama „Izdajničko srce“ gde je narator preokupiran savršenim zločinom ili „Bereniki“ koja je najnasilnija jer je pripovedač opsednut zubima voljene devojke, pojavljuju se često i momenti anksioznosti i prenadraženih i uzburkanih čula gde se i čitaoci uvlače u tonove poput otkucaja srca, kao u „Izdajničkom srcu“ ili zamaha smrtonosnog sečiva u „Bunaru i klatnu“ ili osećaja gladi i žeđi osuđenika na smrt i vrelih zidova u istoimenoj priči. Posebno treba pomenuti najmračniju priču „Crni mačak“, koja prikazuje sve stravične posledice alkoholizma – od perverznih ideja, besa, sujeverja do napada nasilja i oduzimanja nevinih života.

Međutim, Po se na tome nije zadržavao. U jednoj od najmučnijih priča „Činjenice o slučaju gospodina Valdemara“ pokušao je da kroz lik lekara produži život umirućem pacijentu od tuberkuloze pomoću hipnagogije, stanja istovremenog sna i budnosti. Smatralo se da je priča napisana u vreme kada je Poova supruga Virdžinija već uveliko bila bolesna od ove opake bolesti i da je bar na taj način pokušavao da je sačuva još malo kraj sebe, iako je bilo jasno da je čovekova želja da pobegne od smrti uzaludna.

Svestranost Edgara Alana Poa možda se najbolje vidi po tome što se smatra začetnikom detektivskog žanra, stvorivši lik detektiva amatera Ogista Dipena koji rasvetljava nerešene zločine majke i ćerke L’Espanej i mlade prodavačice parfema pronađene u Seni u pričama „Ubistva u Ulici Morg“ i „Slučaj Mari Rože“. Koristeći sopstvenu metodu racionalizacije, ovaj mladi Parižanin usmerava svoju pažnju na detalje i informisanje o zločinu iz novina i unapređivanjem širine znanja, u ovom slučaju iz iščitavanja knjiga iz zoologije.

Pa ipak, prva asocijacija na ovog neobičnog pisca svakako je poema „Gavran“, sa svojim večno ponavljajućim stihom „Nikad više“ (Nevermore). U dugoj pesmi koja govori o opsesiji za izgubljenom ljubavlju u jednoj turobnoj decembarskoj noći u kojoj narator sedi kraj vatre i pokušava da zaboravi preminulu Leonoru, ali i da od iznenadnog posetioca – gavrana – potraži bilo kakvu nadu u ostvarenje svoje zamisli, skriva se ništa drugo do sukob između želje za zaboravom voljene devojke i sećanjem na nju. Dok su gavranove reči tek eho naratorove podsvesti, on doživljava burnu gradaciju osećanja – od slabosti i umora, potom tuge i straha, do besa i ludila – kada izranja najmračniji trenutak pesme: za njega nema utehe ni spasenja jer se prava tama zapravo nalazi u samom čoveku, a ne van njega.

Ni Edgar Alan Po nije mirno otišao sa ovog sveta. Pronađen je jednog dana kako u stanju čudne zbunjenosti luta ulicama. Nakon što su ga prolaznici odveli u bolnicu, nakon četiri dana je u njoj umro u svojoj 40. godini a da niko nije umeo da objasni uzrok. Tako je do današnjih dana njegova smrt ostala obavijena kontroverzom i nagađanjem da li je nastala kao posledica alkoholizma, droga, tuberkuloze ili pokušaja samoubistva. Kako bilo, pridružio se svojoj voljenoj supruzi posle samo dve godine života bez nje, a svetu ostavio večna dela u kojima sav mrak, kob, strah i tama i dan-danas podjednako vrebaju kao i pre dva veka.

Autor: Jelena Simonovic Dilber
Izvor: Delfi Kutak