Delfi Kutak je pročitao: „Dvanaesto more“
„Svaka priča počinje mnogo pre svog početka. I kada jednom počne, više se ne završava. Zapamti to.“
Ova priča je počela sa dvanaestogodišnjom devojčicom po imenu Kia Sibin, koja se po kriterijumima većine mogla okarakterisati kao „luda“. Po svojim, ona je bila samo devojčica sa drugačijim pogledom na svet oko sebe. Od pamtiveka se znalo da ako nisi ukalupljen u šablon društva i ideš mimo svih, ti najjednostavnije budeš proglašen za čudaka ili ludaka. A ko, ko to vrši podele i na osnovu čega? Ko je taj što ima prava da nam kaže „moje mišljenje je jedino ispravno i ono što radim je jedino dobro, dok je tvoje pogrešno“? Ko je taj što misli da ima za pravo da upire prstom u sve i svakoga? Zašto ovozemaljska bića i obični smrtnici misle uopšte da im je to pravo bogomdano?
Zašto li je Kia Sibin čudna ako ima dugu kosu koju skriva od svih ili zato što nosi dugačku crnu suknju ili dedine predratne cokule, koje su dve generacije pre nje zaobilazile jer su bile, kako kažu, neverovatno ružne? Možda je bio problem u njima. Možda su jednostavno gledali samo očima, a ne dušom. Možda su i te cokule bile neugledne kao Kia, ali imale su neku sentimentalnu važnost za nju, jer sve ostalo je potpuno nebitno.
Kia je važila za osobenu devojčicu koja, koliko god se krila, uvek je svima upadala u oči, jer je njena tišina jednostavno odjekivala. Kia je imala svoje drugare u vidu porcelanskih životinja koje je dobijala od svoje bake. Njima je pružila svu svoju ljubav i vodila brigu o njima. Sve do trenutka dok se jedan slučajni susret nije pretvorio u prijateljstvo bez ikakvog značajnijeg razloga. Valjda tako prava prijateljstva i počinju. Bez obaveza i ikakvih očekivanja. Ona se zvala Simona i imala je blago lice i predivan osmeh. Ali je za razliku od Kie, ona znala da plače. Time je potvrdila konstataciju Ang-E Sola da jedino što čovek zaista zna jeste da plače.
No kada je Simona bila u Kiinom društvu, naravno da nije plakala. Iako je Kia bila mlađa od nje samo šest meseci, znala je mnogo više. Čitave univerzume znanja prosipala je pred nju, sve one dane i noći provedene čitajući enciklopedije napokon su dobile na značaju, da Kia progovori i podeli svoje znanje sa nekim. Sa nekim ko je željan da sluša. Taj neko bila je upravo Simona. Bile su kao dva savršeno uklopljena dela slagalice. Kia je volela da je vodi u „Orfej“, davno zatvoreno i zaboravljeno pozorište, dok nisu izgradile svoj Mesečev vrt u Simoninom dvorištu. Bila su to samo njihova, dva mesta koja su volele, jer „samo se na zaboravljenim i usamljenim mestima može biti zaista slobodan“.
Igor Kolarov nam je u ovoj knjižici predstavio posebnu devojčicu koja je ipak, uz pravu osobu, postala društvena i uz koju je naučila šta je nesebična ljubav prijatelja. Ali kako je sve u životu sklono promenama, i njihovo prijateljstvo je stavljeno na test.
„Potrebno je vreme da bi se ljudi sreli, ali ponekad izgube jedni druge u deliću sekunde. Mora se biti oprezan. Ljudi su lomljiviji od porcelana.“
Simona jeste bila krhka poput porcelana, jer bolest nažalost ne bira. U danima bolesti Simona je imala Kiu. U danima tuge Kia je imala baku koja joj je te dane učinila neverovatno zanimljivim poslavši je u avanture u kojima bi svako dete sa istraživačkim duhom uživalo. U tim avanturama Kolarov je Kii dodelio čitavi plejadu likova koji će je neprestano okruživati i jačati njen duh.
Meni sada jedino preostaje da vam ovu knjižicu od srca preporučim, uz poruku da negujete dete u sebi, jer ono to zaslužuje.
Autor: Danijela Nikolić
Izvor: Delfi Kutak
