Delfi Kutak je pročitao: „Dan“
„Imaš li ti pojma? Da li ikada i za trenutak pomisliš o tome koliko se čini za tebe, uz darove koje si dobio rođenjem: da si beo i zdrav i pametan. Čista sreća. Da li znaš da 0,00001 postotak desetogodišnjih dečaka dobija nešto od toga, a kamoli sve?“
Koliki broj ljudi se zapita nad konstatacijom koju je Den želeo da uputi Nejtanu, svom desetogodišnjem sinu, ali ipak nije jer Nejtan je suviše mlad i o tome ne razmišlja. Prihvata stvari zdravo za gotovo, kao uostalom i sva deca i većina odraslih. Kao i sam Den, na kraju krajeva, dok se svet koji poznaje nije naglo urušio, dok nije usisan u vrtlog nepoznatog.
Izabel izdržava porodicu finansijski. Zahvaljujući njoj imaju luksuz da žive u stanu sa potkrovljem. Ne u samom potkrovlju, koje se nadovezuje na drugi sprat zgrade koju nastanjuju, jer njega zauzima Robi. Ono mu ne pripada, ne zaista, jer vlasništvo ima Izabel, pa opet, niko ne može zamisliti potkrovlje bez Robija.
Izabel provodi dosta vremena na stepeništu koje povezuje stan sa potkrovljem. To je njen prostor. Mesto na kojem može biti sama sa svojim mislima. Mesto sa kojeg, ponekad, sve češće, ne želi da ode.
Den je zabrinut za Izabel. Za njeno duševno stanje. Zabrinut je i za sebe i činjenicu da nije više tako mlad, tako lep, tako energičan kao što je bio nekad, dok je pisao pesme, svirao gitaru i sa bendom održavao koncerte u nikad zaista dovoljno posećenom baru. Ali Den je zahvalan. Praktičan je i od pomoći. Sprema obroke, odlazi u nabavku, stara se o deci. Pita se zašto i Izabel ne može da bude zahvalna. Ne zna da se to pita i ona dok plače u metrou na putu od kuće do posla.
Robi je Izabelin mlađi brat. Veza koju imaju je retka između braće i sestara. Gotovo magijska. Oni su produžetak jedno drugog. Kao anima i animus u dva različita tela. Robi je anima. On je i duša cele porodice. Ljubav prema Robiju im je svima zajednička.
Vulf je Robijev alter ego. Stvoren u Robijevoj mašti, prenet u imaginarni svet binarnih brojeva, živi na Instagramu. Vulf čini sve ono što bi Robi želeo. Vulf izgleda, priča, doživljava ono što bi Robi želeo. Vulf nije gej. Vulf je omiljen, obožavan od hiljade svojih pratilaca na netu, od kojih je, kako Izabel podozreva, većina poremećena.
Vajolet ima samo šest godina, ali držanje i ophođenje kraljice. Odnedavno je počela osećati mržnju prema majci. Oseća je ali zna, razume, da je mora sakriti, pritajiti. Vajolet je kompulsivno dete, ali istovremeno i krajnje senzibilno i intuitivno. U ovoj porodici ona je na donekle uznemiravajući način drugačija. Entitet, biće iz druge dimenzije.
Kada 2020. godine u svet, u grad, bude pušteno Ono, Vajolet će preuzeti na sebe zadatak da Onom ne dopusti da uđe u stan. Robi će biti daleko, na drugom kontinentu i u nemogućnosti da se vrati jer aerodromi su mahom zatvoreni. I on je zatvoren na svom pustom ostrvu, na dalekom severu, a Vulf sve češće odlazi u šetnje bez njega.
Godinu dana kasnije, nakon što Ono ode, nestane, gradovi se otvore a stanovnici izađu iz prinudnih zatvora, svaki od aktera romana suočiće se sa svojim preobražajem.
Ovo je roman o porodici, ali i o svakom članu porodice kao individui za sebe. Zajedništvo i induvidalizam. Roman o autentičnosti i kolektivnom umu. Roman o izgubljenim snovima, o nadama, lažima, krivici i odgovornosti, o ljubavi i gubicima. Kompleksan je i višeslojan. Najviše mi se dopao stil pisanja. Sama tema je već viđena, već ispričana, ali način pripovedanja, za mene, potpuno je nov, poezija u prozi. Nakon što sam roman pročitala, pre nekoliko dana, pitala sam se da li uopšte da napišem osvrt. Nemoguće je dočarati lepotu rečenica i gotovo jednako nemoguće prepričati radnju. Jer kako prepričati osećanja...
Autor: Milena Jocović
Izvor: Delfi Kutak
