Dejzi Gudvin priča o romanu „Poslednja Vojvotkinja“
Krajem devetnaestog veka, „pozlaćeno doba“ u Americi iznedrilo je brojne milionere čije su se kćeri po obrazovanju, ukusu i otmenosti mogle ravnati s pripadnicama najvećih plemićkih kuća u Evropi, ali kojima roditelji nisu mogli podariti ono ključno – titulu. U isto vreme, mnoge evropske aristokratske porodice grcaju u dugovima i posmatraju svoja imanja i zamkove kako propadaju: idealna prilika za obe strane, za jedne mogućnost da se američki novac iskoristi za obnovu nekadašnjeg sjaja, za druge šansa da drečavi sjaj skorojevićkog bogatstva priguše patinom nekog vekovima starog prezimena. Jedna od takvih milionerskih kćeri jeste i Kora Keš.
Šta vas je inspirisalo da napišete ovaj roman?
Posetila sam palatu Blenam i videla portret Konsuele Vanderbilt, bogate američke naslednice koja se udala za vojvodu od Marlboroa. Bila je veoma lepa ali je takođe i izgledala neverovatno nesrećno. Kada sam pročitala da ju je ambiciozna majka ucenila da se uda za vojvodu, pomislila sam kako bi to bila sjajna osnova za roman. Jedno celo pokolenje američkih devojaka praktično je izdržavalo englesku aristokratiju sprečavajući njen pad. Mereno današnjim novcem, Konsuelin miraz je iznosio 100 miliona dolara.
Nije ni čudo što je četvrtina britanskog plemstva stupilo u brak sa nevestama preko Atlantika!
Počela sam da pišem knjigu na vrhuncu ekonomskog buma (da li ga se sećate?), kada sam bila fascinirana paralelama između svih tih novih milijardera i plutokrata Zlatnog doba. Kako tako brzo bogaćenje utiče na vas? Mora se doduše napomenuti da su današnji bogataši boranija u odnosu na Vanderbilte i njima slične, koji su uzgrednim poklonom smatrali draguljima ukrašeno Faberžeovo jaje, i koji su nudili svoje goste cigarama umotanim u novčanice od 100 dolara.
Da li je bilo nečeg što vas je naročito iznenadilo dok ste istraživali za roman „Poslednja vojvotkinja“?
Iako neke pojedinosti u romanu mogu izgledati neverovatne, poput zlatnog korseta koji Kora Keš nosi na venčanju, njena devojačka sprema je replika one koju je imala Konsuela Vanderbilt. Tokom venčanja sa vojvodom, Konsuela je nosila orhideje odgajene u staklenoj bašti Blenama, a zatim brodom prevezene za Njujork u posebnim frižiderima, jer nevesta Marlboroa uvek nosi cveće iz Blenama. Kada sam taj detalj upotrebila u opisu Korinog venčanja, moja urednica je to podvukla crvenom olovkom dodavši: „Ovo nikako ne može biti istina“. Ali u stvarnosti biste morali da imate zaista bujnu maštu da bi dostigli ekstravaganciju i preterivanje Zlatnog doba. Baš kao što je slučaj sa savremenim zvezdama o kojima mediji danas izveštavaju, svaki detalj Konsuelinog venčanja opisan je u časopisu Vog.
Koliko je bilo tipično iskustvo Kore Keš i njena udaja za engleskog plemića?
Devojke poput Konsuele Vanderbilt su došle u Englesku očekujući da će tamo zateći vrhunac prefinjenosti. „Mnogim američkim nevestama, titula nije mogla da nadoknadi užase života na engleskom selu“. Dolarske princeze bi se često našle izolovane i očajne u ogromnim kućerinama, koje su, ma koliko izuzetne, bile kilometrima udaljene od svega, bez drugog grejanja osim vatre i bez – o užasa nad užasima – kupatila. Jedna američka nevesta je pisala majci da cele zime nije mogla da skine bundu čak ni kada bi išla u krevet. Druga je odustala od odlaska na večeru jer nije mogla podneti polarne temperature noseći večernju haljinu. A englesko društvo nije baš toplo dočekalo ove bogate pridošlice: zamislite Kim Kardašijan da se uda za princa Harija, i dobićete predstavu o nepoverenju i omalovažavanju sa kojim su se Amerikanke susrele.
Oni koji uživaju u seriji „Dauntonska opatija“ setiće se da je erl od Grantama oženio američku naslednicu (takođe po imenu Kora) čiji je miraz spasao porodično imanje od propadanja. Ali radnja serije je smeštena nekih dvadeset godina posle mog romana. Do tada su čak i najuštogljeniji engleski aristokrati shvatili da je američki novac sprečio kuću da se sruši. U seriji „Dauntonska opatija“, kada se Kora, grofica od Grantama, brine da li potencijalni prosilac njene kćeri dolazi iz stare porodice, njena svekrva, koju glumi Megi Smit, primećuje: „Pretpostavljam da je iz starije od tvoje“. A čak i grofičina kćer uzvraća govoreći: „Ti to ne bi razumela, ti si Amerikanka“.
Tragovi ovih američkih devojaka nalaze se danas širom Britanije. Većina ljudi zna da je majka Vinstona Čerčila bila Amerikanka, ali ne i da je čukunbaba princeze Dajane takođe bila bogata američka naslednica.
Kako ste doživeli pisanje ove knjige?
Ljudi me uvek pitaju kako nađem vremena da napišem knjigu – kada vodim firmu, pišem za novine, imam porodicu (i tri psa) i tako dalje. Moj odgovor je: slušalice. Jednom kada ih stavim, mogu da pišem bilo kada i bilo gde. Veliki deo ovog romana je napisan u vozovima, avionima i između sastanaka.
Izuzetno sam uživala u pisanju „Poslednje vojvotkinje“. Pobeći u svet put predivnih odora i savršeno obučenih slugu bilo je zadovoljstvo.
Koji su vaši omiljeni pisci? Ko je od njih uticao na vaš rad?
Volim Idit Vorton i Henrija Džejmsa, i svako ko ih je čitao naći će odjeke njihovog dela u „Poslednjoj vojvotkinji“. Takođe volim i Dafne di Morije zbog načina na koji gradi napetost kao i Saru Voters zbog njenog savršenog vladanja istorijskom tematikom. Zaista uživam u knjigama Džulijana Felouza zbog načina na koji secira snobizam kao i Hilari Mantel koja je odličan pisac i istorijskih romana kao i onih sa savremenom tematikom.
Izvor: bookbrowse.com
Prevod: Vladimir Martinović
