Dejvid Nikols – Mi / Preispitivanje sebe kada bračni i porodični odnosi počnu da blede

Živimo u veku u kom razvod i nije nešto na šta se mršti. Ako pogledamo samo modernu pop i holivudsku scenu, čini se da su tabloidi poslednje dve godine puniji vestima o razvodima nego o novim brakovima. Koliko se u Vašoj okolini ljudi razišlo, ili raskinulo dugogodišnju vezu u poslednje vreme? Roman Mi britanskog pisca Dejvida Nikolsa se bavi upravo ovom pojavom. Nikols nam daje intimni uvid u brak koji traje skoro 25 godina, a preti da bude završen. Zašto? Zbog čega ljubav prestane nakon 25 godina, i zbog čega je brak u krizi? Koji je razlog rečenice ”naš brak je odslužio osvoje?” I, na samom kraju, kako se postaviti nakon tog zadatog udarca? 450 strana ovog skoro perfektnog romana daje odgovor i na pitanje šta treba uraditi kako bi spasili brak i porodicu (ili bar pokušati). Nikols u svom romanu vrlo uspešno uspeva da ubaci elemente ljubavi prema supružniku i deci, nenametljivog britanskog humora, kao i odličan opis generacijskog jaza između roditelja i dece.

”Samo ti si me naučila da imam srce – samo ti si osvetlila dubine moje duše. Samo ti si mi otkrila mene samoga; bez tvoje pomoći poznavao bih samo svoju senku – gledao bih je kako poigrava na zidu i njene fantazije bih smatrao sopstvenim delima… Shvataš li sad, najdraža, šta si učinila za mene? I zar nije zastrašujuća pomisao da je samo nekoliko beznačajnih slučajnosti moglo sprečiti naš susret?”

Roman počinje ovim citatom, delom pisma Natanijela Hotorna, koje je pisac davne 1840, godine pisao svojoj ljubavi Sofiji Pibodi.

Daglas i Koni Pitersen su u braku skoro 25 godina. Daglas je naučnik, biohemičar i vrlo organizovana osoba. On je netolerantan prema stvarima sa kojima nije upoznat, i njegova mana je to što misli da za sve mora da postoji logično objašnjenje. Koni nije takva. Ona je spontana, divlja i umetnica, koja je svoj san da slika ostavila po strani kako bi odgajala njihovog sina Albija koji sada ima 17 godina. Albi je, sa treće strane, klasični buntovni tinejdžer, sa željom da postane fotograf, prilično tajnovit kada su u pitanju veze i bilo šta što nema veze sa svojim roditeljima. Jednog dana, kada Albi bude odlučio da ode iz porodične kuće na studije, Koni odlučuje da ostavi Daglasa kako bi ”ponovo otkrila sebe”. To će Daglasa da trgne iz stvarnosti – on će odlučiti da svo troje zajedno ipak odu na Veliko Putovanje kroz Evropu (koje je već ranije isplanirano) na kom će dati sve od sebe da ponovo osvoji Koni i Albija, ali i da shvati koje su to bile njegove greške.

Narator romana je sam Daglas, i čitalac priču dobija kroz dve dimenzije. Prva je sadašnjost, u kojoj se upoznajemo sa sadašnjim stanjem u porodici i bračnoj zajednici, i njihovim međusobnim odnosima. Saznajemo kako se Daglas bori sa mogućim razvodom, kao i sa novim trendovima tinejdžera, sa čim je Nikols uradio i više nego odličan posao. Daglasu je nejasno zbog čega njihov sin ima želju da bude fotograf kada taj posao nije previše plaćen, kao i zbog čega Albi ne fotografiše stvari na normalan način, nego samo određeni ćošak nečega, trudeći se da fotografisana stvar nimalo ne liči na postojeću. Generacijski jaz je opisan do perfekcije; do te mere da spustimo knjigu na par sekundi i sebi u bradu kažemo (bili mi tinejdžeri ili odrasli) ”da, u pravu je. Upravo je tako.” Druga dimenzija romana nam daje uvid u prošlost porodice Pitersen. Nakon svega, i nakon upoznavanja Daglasa, on nam daje odgovor i na pitanje zbog čega se Koni uopšte venčala za njega, i kojim je tokom to išlo? Kroz putovanje u prethodnih 25 godina, čitalac se na mnogo detaljniji način upoznaje sa psihologijom Daglasa i Koni, i svih njihovih sreća i nedaća.

Nikols bez greške uspeva u onome što je naumio. Kroz 180 glava koje knjiga ima (sa vrlo simpatičnim i smešnim naslovima), dok se neke glave završavaju u sred rečenice, pisac na zaista realističan način sagledava sve razloge kraja jedne veze ili braka; i nemoguće je nepoistovetiti se sa Daglasom ili Koni (ili Albijem) bar u jednom trenutku. Pisac nas vodi kroz Francusku, Holandiju, Nemačku, Italiju i Španiju; i to ne samo u svojstvu Daglasovog saputnika, slušača njegovih misli i svedoka dogodovština porodice Pitersen. On na momente, ali kroz ceo roman, preuzima ulogu našeg turističkog vodiča i kustosa, i u isto vreme kako saznajemo ceo istorijat odnosa Daglas i Koni, saznajemo i o najboljim muzejima Evrope, najlepšim slikama, o jeziku i kulturi date države.

Iako naizgled vrlo jednostavan, ovaj roman ima mnogo toga skrivenog u sebi. Na greškama Daglasa i Koni iz prošlosti se može mnogo toga izvući kao pouka, a sigurno da to i sami junaci rade u toku romana. Na njihovim greškama se može i naučiti; dok sam čitao ovaj roman mogao sam se setiti svih pogrešnih odluka koje sam doneo i svih pogrešnih reči koje sam rekao, i to je dodatan razlog zbog čega je ova knjiga posebna. To je valjda zbog čega je Mi prošle godine nominovan za prestižnu nagradu Buker. Srpsko izdanje ovog romana je izdato od strane izdavačke kuće Laguna. S obzirom da mi je profesija engleski jezik, posebne pohvale moram dati prevodiocu Branislavi Radević – Stojiljković koja je uspela da na najbolji mogući način prevede sve igre reči u romanu (što je vrlo težak posao).

Mi je definitivna preporuka, posebno za one koji imaju problema u braku, vezi ili porodici, a i za one koji pate zbog nekog iz prošlosti. Koliko god često govorili da ”ne možemo da ispustimo neku knjigu iz ruke”, ovaj roman je bukvalan prikaz te fraze.

Autor: Marko Kovačević

Izvor: bukmarkic.com