Dejanu Aleksiću nagrada „Miloš Crnjanski“ za roman „Petlja“
Ugledna književna nagrada koja nosi ime velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog a koju dodeljuje istoimena Zadužbina, ove godine pripala je Dejanu Aleksiću za debitantski roman „Petlja“.
Žiri u sastavu prof. Milo Lompar (predsednik), prof. Bojana Stojanović Pantović i prof. Slađana Jaćimović jednoglasno je nagradu „Miloš Crnjanski“ koja ima bijenalni karakter dodelio Aleksiću koji je prevashodno prisutan u savremenoj književnosti kao pesnik i stvaralac književnih dela za decu.
Za Dejana Aleksića nagrada „Miloš Crnjanski“ je posebna po mnogo čemu: „Počev od činjenice da nosi ime jednog od najvećih književnika našeg jezika, pa do pravila da se dodeljuje autorima za prvu knjigu iz određene književne oblasti u kojima se ostvarivao i sam Crnjanski.“
Ova nagrada za dobitnika predstavlja neku vrstu formalnog priznanja u debitantskom literarnom poduhvatu.
„Bez obzira na to što moje ime nije nepoznato u kulturnoj javnosti, prvenstveno u pesničkim krugovima i onim oko književnog stvaralaštva za decu, ovo je prvi put da neku nagradu dobijam kao prozni pisac. Navršila se godina otkako je izašao roman ’Petlja’, i do sada se o njemu lepo govorilo u medijima, bilo je nekoliko intervjua s njim u vezi, predstavljen je kritičkim osvrtima u književnoj periodici i brojnim emisijama iz oblasti kulture. Ova nagrada je na najbolji način zatvorila krug njegovog dosadašnjeg trajanja. To me svakako čini zadovoljnim, donekle i ohrabrenim. Nisam siguran hoće li se i kako sve pomenuto odraziti na moje stvaralačke planove, ali svakako mi prija uverenje da moje isplovljavanje u pripovedačke vode nije bilo s robinzonovskim ishodom.“
Pripovedana glasom mlade buntovne žene, raspete između poljuljanih vrednosnih stavova i traganja za samoostvarenjem, „Petlja“ je snažna i uzbudljiva priča koja nas vodi kroz lavirinte skučenih životnih izbora, koja često dovodi do korenitog preispitivanja i preobražaja ličnosti. Nepristajanje da se bude ono što od nas naprave drugi osnovni je motivacioni pokretač postupaka glavne junakinje.
Bežeći od sopstvene sudbine, Dina je, usled svoje nakrive naravi i otpora prema konvencijama, posle jednog sukoba sa graničnom policijom završila u grčkom zatvoru. Čekajući da bude prevezena u sud, ona se priseća svih onih prelomnih trenutaka u životu koji su je posredno ili neposredno dovde doveli: odnosa prema roditeljima i nedruželjubivoj stvarnosti, prijateljstva sa Nikodimom, jedinim nepatvorenim prijateljem, sukoba i kompromisa sa Svetislavom, vlasnikom lanca kladionica i moćnim likom iz podzemlja, kome će se surovo osvetiti… Njen lik je psihološki postupno i uverljivo izgrađen do samog katartičnog kraja, a njena istovremeno destruktivna i autodestruktivna priroda ogleda se u odbacivanju oveštalih istina i uvreženih navika.
