Da, zaista možete da sudite o knjizi po koricama
„Kakva mi je to knjiga“, pita se Alisa u knjizi „Alisa u zemlji čuda“ Luisa Kerola, „kad u njoj nema ni slika ni razgovora?“ Ovo je izjava sa kojom bi se složili milioni korisnika Instagrama koji koriste tag #bookstagram. Međutim, Alisa misli na ilustracije i dijaloge u knjigama, dok „bukstagrameri“ prave umetničke fotografije samih knjiga, odnosno, pretvaraju ih u svojevrsne umetničke predmete.
Tag #bookstagram je savremeni fenomen, jer se pomoću njega knjigama bukvalno sudi po izgledu korica, i upotrebljen je više od 6 miliona puta. „Kakva mi je to knjiga“, pitaju se bukstagrameri, „ako ne možete da je slikate i okačite na Instagram?“
Počelo je sa Žutom knjigom
Ilustrovane korice i omotači su relativno nova pojava u istoriji knjiga. Do 19. veka, korice su imale praktičnu svrhu i služile su kao zaštita za knjige ili kao reklamni prostor. Tek nakon kontroverznih ilustracija Obrija Birdslija na „Žutoj knjizi“ 1804. godine, na koricama knjiga redovno počinju da se pojavljuju slikoviti prikazi.
„Žuta Knjiga“ je fascinantan slučaj dizajniranja knjige, jer je namera bila da joj ljudi sude po koricama. Uz Birdslijeve ilustracije, „Žuta knjiga“ je (prikladno) imala i žute korice. Birdsli je želeo da se knjiga povezuje sa tadašnjim skandaloznim francuskim romanima, koji su bili čuveni po žutoj boji, odnosno pakovani su u žute omotače kako bi kupce upozorili na sadržaj.
Kad je Oskar Vajld uhapšen zbog nepristojnosti 1895. godine, navodno je uz sebe imao primerak „Žute knjige“. Zapravo je u pitanju bio francuski roman, ali sama činjenica da je ovo postao popularni mit nam dosta kazuje. Ne samo da možemo da sudimo o knjizi po koricama, već možemo da sudimo i o čoveku na osnovu korica knjige koju navodno čita.
U decenijama nakon izdavanja „Žute knjige“, došlo je do dizajnerske revolucije u izdavaštvu. Dečiji romani, detektivske priče, gotski romani; knjige svih žanrova su počele da dobijaju slikovite prikaze na svojim koricama.
Dizajniranje korica knjiga
Korice za „Velikog Getsbija“ F. Skota Ficdžeralda i „Gospođu Dalovej“ Virdžinije Vulf iz 1925. godine su imale izuzetan uticaj. Naslovnica Frensisa Kugata za „Velikog Getsbija“ je predstavljala moćan prikaz glavne teme knjige: tugu i melanholiju kojoj podležu čak i oni sa najglamuroznijim životima. Naslovnica Vanese Bel za „Gospođu Dalovej“ je, međutim, bila postimpresionistička interpretacija romana koja je čitaoce terala da pronađu smisao u njenom apstraktnom dizajnu. Na dizajniranje knjiga je veoma uticala visoka umetnost.
Godine 1935, Alen Lejn je osnovao izdavačku kuću Pingvin Buks, koja će preoblikovati izdavačku industriju svojim jeftinim i prelepo dizajniranim izdanjima sa mekim koricama. Edvard Jang im je napravio prve radove, kao i logo pingvina. Podeljen na tri dela i žanrovski razvrstan po bojama, Jangov dizajn je bio jednostavan i elegantan, pošto je kombinovao reči i slike kako bi stvorio upečatljiv i trajan vizuelni stil firme.
Pengvin je nastavio da prikazuje neverovatnu umetnost na koricama knjiga posle prvih Jangovih radova. Serijal The Penguin Modern Classics obično prikazuje crno-belu fotografiju i tipografiju u kontrastu, tako da istovremeno otkriva sadržaj knjige, ali i pušta čitaoce da stvore sopstvene interpretacije. Kada vidimo knjigu koja ima logo pingvina, obavezno dajemo pozitivan sud o kvalitetu materijala unutar korica.
Digitalne knjige
Isto ne može da se kaže za „Pedeset nijansi sive“, spisateljice E. L. Džejms. Kada je objavljena, 2011. godine, postala je izdavački fenomen godine i prodata je u 125 miliona primeraka širom sveta. Ali naslovnica nije bila ništa posebno: fotografija kravate na tamnoj podlozi. Ipak, ono po čemu je „Pedeset nijansi sive“ neverovatna jeste to što je objavljena u vreme kada su čitaoci mogli da uživaju u knjizi u javnosti bez straha od osude. Za ovo je zaslužna pojava elektronskih čitača kao što je Kindl, koji maskiraju korice knjige.
Za oko običnog posmatrača, korisnik Kindla može da čita bilo šta. Ali upravo ova tehnologija izaziva novi procvat u dizajniranju knjiga. Iz straha da će e-čitači da „dokrajče“ štampane knjige, izdavači su počeli da posvećuju više pažnje dizajniranju svojih naslova.
Letimičnim pogledom na police u knjižari vidite da izdavači pokušavaju da naglase jedinstvena svojstva knjiga: tvrdokoričena izdanja klasika imaju prelepe reljefne dekorativne oblike i tipografije, dok savremena fikcija rado koristi prikaze i stilove iz istorije vizuelnih umetnosti. Zbog toga #bookstagram ima toliki kulturni značaj: koristi digitalna sredstva kako bi proslavio štampane knjige.
Autor: Majkl Džon Gudman
Izvor: theconversation.com
Prevod: Đorđe Radusin
Foto 1: Aubrey Beardsley via Flickr by Bibliothèques de Nancy / cc-by-2.0.
Foto 2: John Damos via Wikimedia / under the Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International license.
