„Da su mi samo rekli!“ – pisci biraju knjige koje bi poklonili mlađim verzijama sebe
Britanski list Gardijan pitao je pisce koje su to knjige uticale na njih u mladosti. Zapravo, ideja je bila da se osvrnu na svoju mladalačku lektiru i da kažu šta bi promenili da mogu – koju knjigu bi čitali ranije, da su tada znali…
Izdvojili smo odgovore Megi O’Farel i Dejvida Nikolsa.
Megi O’Farel
„Volela bih da mi je neko uvalio u ruke 'Kvaku 22' kada sam imala 16 godina. Zamišljam sebe kako uranjam u opčinjavajuću prozu Džozefa Helera. Knjiga je divlja, zapanjujuća vožnja kroz više umova pilota zaglavljenih u bazi u Italiji tokom Drugog svetskog rata, ali ne dajte se zavarati anarhijom. Heler tačno zna šta radi: ovo je visoko svesna, dubokoumna divljina. Roman se razvija nehronološki, naočigled haotičnim tokom, sa mnoštvom očajnih, ratom zaluđenih likova; međutim, u Helerovim rukama sve to dolazi do savršeno kontrolisane, precizne apoteoze. Zar nije svim tinejdžerima neophodan čas iz umetnosti kontrolisanja haosa? Za to nema boljeg primera od ove knjige.
Dejvid Nikols
Sa knjigama koje volimo, dosta toga zavisi od tajminga. Između šesnaeste i dvadeset druge godine, pročitao sam nekoliko romana koji i dalje čine najbolji deo moje liste omiljenih naslova. Često sam više puta čitao određene knjige kao pripremu za ispit i iako sigurno nisam bio nekritičan, ljubomorno sam branio naslove koje sam voleo, a možda sam i više cenio nego da sam se upoznao prvi put u srednjim godinama sa Hardijem ili Dikensom, Orvelom ili Ficdžeraldom.
Pročitao sam Selindžerovu „Freni i Zui“ u kasnim dvadesetim, deset godina kasnije nego što je trebalo. Obožavao sam tu knjigu i ostaje moja omiljena, ali to je roman koji je kao po narudžbini napisan za mene kada sam imao osamnaest godina. Samosvesnost, strastvene debate o umetnosti, veri i književnosti, ozbiljnost i nestrpljivost i nervoza oko budućnosti, sve je tamo. „Freni i Zui“ je jedna od malog broja knjiga kojima se vraćam svake godine i iako je i dalje volim, glas u glavi je svaki put sve skeptičniji. Da li je pasaž o religiji stvarno tako dubok? Zar nema nečeg malo više ćudljivog, dragocenog i samozadovoljavajućeg u vezi sa porodicom Glas? Taj čuveni kraj romana i je i dalje dirljiv, ali da nije samo malo sentimentalan? I zašto ima toliko prokletog kurziva?
Sa osamnaest, mislim da mi ne bi ništa od ovoga palo na pamet. Bila bi to jedna savršena knjiga. Još uvek je čuvam i mislim da još nisam pročitao nešto što je tako uticalo na mene i inspirisalo me podjednako kao čitaoca i pisca. Sada je volim zbog komedije – Selindžerov dijalog je savršen – zbog podrugljive ljubaznosti i oslikavanja drage porodice u problemima. Sa osamnaest bih spustio knjigu i pomislio da se upravo i ja tako osećam.
Izvor: theguardian.com
