Da li nauka može da reši misteriju „Betonske knjige“?

Kako rešiti problem bez čekića...

Foto: Freepik

Betonska ploča je visoka oko 30 cm, široka oko 25 cm i debljine nekih 5 cm. Teška je skoro 10 kg i u katalogu bibliotečkog sistema Univerziteta u Čikagu zavedena je kao knjiga.

Ovu neobičnu knjigu, pod nazivom „Betonska knjiga“ (Betonbuch), „objavio“ je 1971. godine eksperimentalni umetnik Volf Fostel u Cirihu u Švajcarskoj. To je jedan od 100 primeraka koje je Fostel napravio tako što je knjižicu od 26 stranica obložio betonom. Ta „betoniranja“, kako ih je on nazvao, predstavljala su umetnikova sada prepoznatljiva dela na kraju šezdesetih i početku sedamdesetih godina prošlog veka, putem kojih je autor pokušao da ukaže na posleratni urbanizam i na izazove u vezi sa tradicionalnim shvatanjem materijala koji su neophodni za stvaranje umetnosti.

Univerzitet u Čikagu već dugo poseduje jedno od najpoznatijih Fostelovih betonskih dela – „Betonski saobraćaj“ (Concrete Traffic). To je, bez ikakve sumnje, automobil prekriven betonom – tačnije, kadilak deVil koji je jednog jutra 1970. godine potopljen u brzo stvrdnjavajuću kašu od peska i kamena na jednom prometnom parkingu u Čikagu. Ali kada je 2016. godine univerzitet nabavio 83. primerak Fostelove „Betonske knjige“, Peti Gibons, koja se nalazi na čelu istraživačkog centra za posebne kolekcije Hane Holborn Grej, počela je da se pita: „Da li je ovo šala ili ne?“

Fostel je bio poznat po umetničkoj mašti, ali i po stvaranju pravih umetničkih predmeta. Peti Gibons je pročitala knjižicu koja se navodno nalazi u „Betonskoj knjizi“; biblioteka poseduje primerak te „zarobljene“ knjige. U pitanju je knjiga „Betoniranja“ (Betonierungen). „To su skice umetnikovih realizovanih i nerealizovanih betonskih projekata“, kaže Gibonsova. „Neki projekti su zaista fantastični. Želeo je da betonira Zapadni Berlin. Želeo je da betonira oblake.“

Ali to ne znači da se kopija te knjižice zapravo nalazi unutar samog betonskog bloka. Na kraju krajeva, Fostel je očigledno imao umetnički smisao za humor. A moguće je i da se nešto desilo sa papirnim stranicama te knjižice koja se već 50 godina nalazi u betonu. Pošto razbijanje ovog umetničkog dela, kako bi se otkrila istina, ne dolazi u obzir, Gibonsova i tim istoričara umetnosti okrenuli su se nauci.

Koristeći specijalno dizajnirana kolica za eksponate sa zaštitom od oštećenja i pneumatskim točkovima, Gibonsova je pomerala betonsku knjigu – „prekrivenu, tako da niko ne vidi šta se nalazi na kolicima“ – od jednog do drugog odeljenja na kampusu Univerziteta u Čikagu. Ultrazvuk u jednoj laboratoriji nije uspeo da prodre unutar debele ploče, a analiza putem elektronskog mikroskopa koja je obavljena u drugoj laboratoriji dala je uvid u sastav betona, ali nisu stigli dalje od površinskih slojeva. Rendgenski snimak koji je napravljen u univerzitetskom medicinskom centru dao je neke nagoveštaje; na crnobelom snimku vidljiva je ručno rađena armatura koja se nalazi unutar bloka. Ali oprema, dizajnirana za stomatološke potrebe, nije mogla da otkrije da li se knjižica nalazi unutra ili ne.

Naposletku, tim se okrenuo Nacionalnoj laboratoriji Argon i procesu poznatom kao energetska disperzivna difrakcija rendgenskih zraka. (Betonska knjiga, vezana sigurnosnim pojasem, putovala je automobilom do jednog objekta Ministarstva energetike na periferiji Čikaga.)

„Ovo je bilo nešto što obično ne radimo“, priznao je Džon Okasinski, fizičar iz Nacionalne laboratorije Argon. Okasinski većinu svog vremena provodi proučavajući materijale i njihovu reakciju na pritisak za potrebe automobilskih i vazduhoplovnih kompanija. Isti metod koji omogućava Okasinskom da proučava unutrašnjost, na primer, baterije na atomskom nivou, omogućio bi mu i da zaviri u „Betonsku knjigu“ a da je ne uništi. Koristeći snažan rendgenski zrak debljine ljudske vlasi, Okasinski je prvo skenirao primerak knjižice za koju se smatra da se nalazi unutar umetničkog dela, kako bi došao do njenih osnovnih podataka. Zatim je skenirao „Betonsku knjigu“ kako bi potražio te iste podatke u nečemu što je pri prethodnom skeniranju delovalo kao praznina u betonu. Ceo proces je trajao nekoliko dana. Istraživači su kasnije sproveli slične eksperimente na kontrolnim predmetima – novim betonskim knjigama koje su definitivno sadržale papir.

Nažalost, dosadašnji rezultati su bili neubedljivi. „Nauka ne može da dokaže da se tamo nalazi netaknuta knjižica“, kaže Peti Gibons. „Međutim, tamo se nalaze neki čudni mehurići.“ Ona tvrdi da se papir možda raspao u vlažnom betonu kada je delo stvarano ili da se raspao u tokom narednih pedeset godina.

Okasinski analizu karakteriše kao „radom u toku“. On ne razmišlja samo o umetničkom delu već i o tome kako proučavanje tog dela može da doprinese boljem razumevanju betona, sveprisutnog materijala koji emituje značajne količine ugljen-dioksida u atmosferu. „Ukoliko bismo bolje razumeli beton, možda bismo mogli da smanjimo njegov negativan uticaj na životnu sredinu“, rekao je on.

Možda je to iznenađujuće, ali naučnik se slaže sa idejom da možda nikada nećemo sa sigurnošću znati da li postoji nešto unutar tog betonskog stuba. „Umetnost pomaže u podsticanju diskusija i ideja“, kaže on. „’Šta vi mislite’ i ’šta to znači’ – zanimljivija su pitanja od ’ima li nečega unutra ili ne’.“

Autor: Ejpril Vajt

Izvor: Atlas Obscura

Prevod: Kristijan Vekonj