Da li je ikada bilo moguće da jedan čovek pročita sve knjige ikada napisane (na engleskom)?

Randal Manro daje ozbiljan odgovor na veoma hipotetičko literarno pitanje!

„U kom je tačno trenutku u ljudskoj istoriji bilo previše knjiga (na engleskom) da bi jedan čovek mogao sve da ih pročita tokom života?“ – Gregori Vilmot

Foto: Freepik

Pitanje je komplikovano. Veoma je teško doći do tačnog broja postojećih knjiga u različitim trenucima u istoriji, možda i nemoguće. Na primer, kada je biblioteka u Aleksandriji stradala u požaru, mnogo je spisa izgorelo, ali koliko ih je tačno izgorelo, teško je utvrditi. Neke procene sežu od 40.000 knjiga do 532.000 svitaka. Drugi ove brojke smatraju ili premalim ili prevelikim.

Istraživači Eltjo Buring i Jan Lojten van Zanden koristili su stare kataloge knjiga da bi izvukli statističke podatke o broju knjiga (ili rukopisa) objavljenih godišnje po regiji. Po njihovim proračunima, stopa objavljivanja na Britanskim ostrvima verovatno je premašila jedan rukopis dnevno oko 1075. godine.

Većina rukopisa objavljenih 1075. godine nije bila na engleskom jeziku, pa čak ni na nekoj od njegovih varijanti koje su tada bile u opštoj upotrebi. Te godine literatura u Velikoj Britaniji obično je pisana na nekoj verziji latinskog ili francuskog, čak i u oblastima gde je staroengleski bio u svakodnevnoj upotrebi.

Priče iz „Kanterberijskih priča“ (napisane kasnih 1300-ih) bile su deo pomaka u upotrebi narodnog govora kao književnog jezika. Mada su, striktno govoreći, napisane na engleskom, moderni čitaoci će teško moći da ih pročitaju:

„Wepyng and waylyng, care and oother sorwe

I knowe ynogh, on even and a-morwe,“

Quod the Marchant, „and so doon other mo

That wedded been.“

(Ako ovaj tekst čita moj nastavnik engleskog iz devetog razreda, ne brinite, samo se šalim. Skroz razumem šta ovde piše.)

Čak i kada znamo koliko je rukopisa objavljivano na godišnjem nivou, da bismo odgovorili na Gregorijevo pitanje, moramo znati koliko je vremena potrebno da se jedan rukopis pročita.

Umesto da računamo koliko reči ima u svim izgubljenim knjigama i kodeksima, odmaknimo se od davne prošlosti i pogledajmo skoriju istoriju.

Tolkin je napisao „Gospodara prstenova“ za 11 godina, što znači da je u proseku pisao 125 reči dnevno, tj. manje od 0,085 reči po minutu. Harper Li je napisala „Ubiti pticu rugalicu“ od 100.000 reči za dve i po godine, što je u proseku 100 reči dnevno, ili 0,075 reči po minutu. Pošto je „Ubiti pticu rugalicu“ njena jedina objavljena knjiga („Idi postavi stražara“ objavljena je posthumno, uprkos željama autorke), njen celoživotni prosek mogao bi da se svede na 0,002 reči po minutu, ili oko 3 reči dnevno.

Neki pisci su značajno brži. Autorka Korin Teljado objavila je hiljade ljubavnih romana sredinom i u drugoj polovini dvadesetog veka, predajući po jednu knjigu nedeljno svom izdavaču. Tokom većeg dela karijere objavljivala je mnogo više od milion reči godišnje, što je prosečno 2 reči po minutu tokom većeg dela života.

Razumno je pretpostaviti da su pisci u davnijoj prošlosti pisali sličnom brzinom. Neko će reći da je kucanje na tastaturi više nego duplo brže od pisanja rukom. Ali brzina kucanja nije ograničavajući faktor kod pisaca. Na kraju krajeva, pri brzini kucanja od 70 reči po minutu potrebna su samo 24 sata da se otkuca „Ubiti pticu rugalicu“ u celosti.

Brzina kucanja i brzina pisanja se toliko razlikuju zato što je ograničavajući faktor u pisanju knjiga brzina kojom mozak organizuje, stvara i uređuje priče. Ova „brzina pripovedanja“ verovatno se tokom vremena daleko manje menjala nego što je to slučaj sa brzinom fizičke sposobnosti pisanja.

Ovime dobijamo mnogo bolji način da procenimo kada je broj knjiga postao preveliki da bi se pročitao. Ako je prosečan živi pisac tokom celog života negde između Harper Li i Korin Teljado, on bi mogao proizvesti 0,05 reči po minutu tokom života.

Prosečna osoba može da pročita od 200 od 300 reči u minutu. Ako biste čitali 16 sati dnevno brzinom od 300 reči po minutu, postigli biste da pročitate sve, u svetu koji sadrži u proseku 100.000 autora nalik Harper Li ili 200 Korin Teljado.

Ako pretpostavimo da tokom aktivnih perioda pisci proizvode između 0,1 i 1 reči po minutu, onda bi jedan posvećeni čitalac mogao da održi korak sa populacijom od oko 500 ili 1.000 aktivnih pisaca. Odgovor na Gregorijevo pitanje – datum kada je broj knjiga na engleskom postao preveliki da bi se pročitale tokom jednog života – dogodio se u trenutku kada je populacija aktivnih pisaca na engleskom dostigla nekoliko stotina. U tom trenutku hvatanje koraka postalo je nemoguće.

Časopis Seed procenjuje da je ukupan broj autora dostigao ovaj broj oko 1500. godine, a nakon toga je brzo nastavio da raste. Broj aktivnih autora na engleskom jeziku premašio je ubrzo ovaj broj, u vreme Šekspira, a ukupan broj knjiga na engleskom verovatno je premašio limit celoživotnog štiva negde u kasnim 1500. godinama.

S druge strane, koliko knjiga biste uopšte želeli da pročitate? Ako odete na goodreads.com/book/random, videćete polunasumični uzorak knjiga koje biste čitali. Dosad sam pročitao... jednu.

Trebaće mi pomoć za ostale.

Autor: Randal Manro

Izvor: lithub.com

Prevod: Borivoje Dožudić