D. I. Zoranić – Dizgram: Uvek je vreme za promenu

Poruke ispisane jezikom duše, praćene ilustracijama sa važnim značenjem, nalaze se u knjizi „Sebi duguješ sve“ D. I. Zoranića, poznatijeg kao Dizgram. Te poruke su tu da nas inspirišu da lakše i lepše živimo i da sebe pazimo – na šta u užurbanom tempu često zaboravimo.

U Dizgramovoj biografiji stoji da je on čovek sveta, zaljubljen u ljude, more, zalaske sunca i jednostavne trenutke. Iskustva je skupljao u 75 zemalja koje je obišao. Bavio se ljudima kroz novinarstvo na početku karijere, kao RTV voditelj, a kasnije se posvetio dizajnu, predavanju na univerzitetu, komunikacijama i pisanju za mnoge medije iz Danske (u koju se iz Sarajeva preselio pre više od dve decenije), Engleske i regiona. Iskustva o ljudima sticao je i kroz mnogobrojne seminare o psihologiji, terapeutskom radu, odnosima, radu na sebi.

Dizgram danas živi sve ono o čemu piše. A čitaocima Bukmarkera otkriva kako da, ako dosad nisu, nauče da natenane uživaju u strasti, sreći i čistim ljudskim emocijama.

Knjiga „Sebi duguješ sve“ puna je inspirativnih poruka, koje se mogu čitati i kao najlepša poezija. Pre ove knjige objavili ste i knjigu pesama „Smij se u inat svemu“. Šta Vas je podstaklo da počnete da pišete, a onda i da objavljujete svoje poruke i poeziju?

Pisanje je godinama moja velika ljubav, a Dizgram je dio onoga što pišem i što želim da na hartiji ostane sačuvano. Znam da ljudi iz svijeta knjiga moje riječi doživljavaju kao pjesme, odnosno poeziju, ali ja bih ih nazvao „jednostavnom realnošću tvog/mog/našeg života“. Važna mi je poruka. Važna mi je nada. Da nas podsjeti koliko smo važni. Da smo gospodari svog zivota. Da nikada nije kasno početi.

„Sebi duguješ sve“ je namenjena svima koji žele da se suoče sa sobom, da pokušaju da zavole sebe i da sebi vrate nadu, rekli ste jednom prilikom. Kako, pre svega sebi, a onda i ljudima dati tu preko potrebnu „motivaciju sa pokrićem“, pozitivne a realne misli? Odakle Vi sami svakoga dana crpete motivaciju?

Iz prirode. Mora. Zalazaka sunca. Iz putovanja, pa makar ono bilo samo do obližnjeg jezera, ili brda. Iz knjiga, šarenih i veselih, i onih ozbiljnih i teških. Treba se  okružiti ljudima koji nešto znaju bolje od mene. Uz koje postajem bolji. Motivacija je svuda oko nas. Ali motivacija nije nešto što se samo dobije. Treba je tražiti, ulagati u nju. Naći je u svemu.

Iako je knjiga namenjena svima, mnoge poruke upućene su uglavnom ženama. Zašto?

Žena je početak i kraj svega. Žena nas je sve na ovaj svijet donijela. Žena je ljubav i bol. Borba je i emocija. Moje obraćanje ženi je diretkno, da se lakše poistovijeti. Da sebe pronađe i, nadam se, zavoli.

Jedan od komentara na Vašu knjigu glasi da „to nije knjiga saveta ili pametovanja, već razmena iskustava“. Kako ste pronašli tu meru – da Vaše poruke ne zvuče kao pametovanje drugima?

Mnogo šta napisano je utemeljeno na psihologiji i na mnogim iskustvima koji se bave ljudima, ljubavima, životima. Ja to skrojim svojim riječima, nadam se, na pitak i razumljiv način, koji u sebi, opet se nadam, ima i neku vrijednost.

Šta je najvažnije što iz Vaše knjige možemo da saznamo, pa i da naučimo o ljubavi? I o partnerskoj, ali i o ljubavi prema sebi?

Da je u redu ponekada ne biti u redu. Da se podsjetimo koliko smo vrijedni i posebni. Da smo sebi ipak najvažniji. Da uvijek postoje nada, novi početak, vreme za promjenu. Da je priroda sjajna. Da je mir sreća. Da živimo i volimo.

I nije svaki dan tu / da najbolji bude. / Neki su da se uživa, / drugi da lekcije budu. Koja je Vama bila najznačajnija životna lekcija i kako ste je oblikovali u knjigu?

Uz ovo prethodno, što i jeste naučeno kroz život, dodao bih: Sebi duguješ mir i da ne odustaneš. Sebi duguješ sebe. Snažniji smo nego što mislimo. I prošlost treba da ostavimo u prošlosti. Iz nje da naučimo, ali da je ostavimo tamo gde joj je mesto.

Knjigu savršeno dopunjuju i Vaše ilustracije. Zašto su one važan deo knjige? Šta Vam znače, šta predstavljaju?

Ja sam vizuelan tip, kreativan sam, bavim se i dizajnom, tako da su i ilustracije dio mene. Knjiga ne bi bila skroz „JA“ da toga nema. Ilustracije su nekada tu i da potvrde poruke, pokažu osjećanja i stvore širi doživljaj od same riječi.

Ne daj da život prođe, a da nisi živjela. Kako Vi sami postupate u skladu sa ovim citatom iz knjige? Kako izgleda život čoveka koji svakodnevno objavljuje motivacione poruke, koje potom mnogo ljudi deli na svojim društvenim mrežama? Šta su za Vas životni prioriteti?

Sve o čemu pišem, to i živim ili se trudim da bude tako. Nisam tako oduvijek radio, ali upravo jer sam naučio i shvatio važnost svega toga, prenostim to svojim riječima. Imam obične dane, ali i oni znaju biti sjajni. Od spremanja hrane, čišćenja kuće, pranja veša do sređivanja bašte. Od plaćanja računa, kupovine do ispijanja kafe u tišini uz dobru knjigu i muziku. Nekada uz gitaru ili komad papira. Kada nije tako, vjerovatno sam negdje otputovao. Stigao sam do 75 zemalja, ali život je, nadam se, još ispred mene. I makar do jedno 100 da doguram. Od pisanja, naravno, ne živim, tako da mnogo vremena odlazi na rad, moje male projekte. Naravno i na neke drage ljude. Često kažem da kad nađes mir u sebi i oko sebe, možeš skoro sve. To mi je prioritet.

Čime se još sve, pored pisanja, bavite?

Putovati znači živjeti. Bavim se dizajnom. Ponešto nacrtam. Imam malu onlajn knjižaru za područje Evrope, jer pokušavam ljudima prenijeti ljubav prema knjizi i omogućiti im da mališanima dobave knjigu na maternjem jeziku. Predajem na univerzitetu. Pokušavam da budem dobar otac dva mala dječaka od 8 i skoro 10 godina. Pokušavam da ih zarazim ljubavlju i pozitivom. Bavim se životom, kao i svi.

Rođeni ste u Sarajevu, ali od 2000. godine živite u Danskoj. Kako izgleda Vaš život tamo? Zašto ste baš Dansku odabrali i koliko je ona uticala na Vaš razvojni put?

Danska se tada desila slučajno, ali danas vidim da je možda tako trebalo da bude. Volim uređenost i red. Volim more i ironiju. Volim posvećenost porodici, djeci i nekom zdravom načinu života. Zato mi život ovdje i odgovara. Da nisam živio, školovao se i radio u Danskoj, mislim da ja ne bih danas bio ja. I te kako je to uticalo na mene, ali i na način na koji pišem. Sjećam se kada sam tek došao, sastavljao sam rečenice „po naški“, duge do Jadrana, a oni bi oni moju jednu prekratili na pet rečenica i rekli da je tako razumljivije. Jasnije. Ljepše. Tada to nisam baš razumio. Sada i te kako razumijem.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 47