„Crveni adresar“ se čita suvih očiju i ispunjenog srca
Čim sam videla korice i pročitala siže, znala sam da će ovo biti knjiga u koju ću se zaljubiti. Predivan roman švedske autorke Sofije Lundberj uspeo je da dotakne najdublje delove moga srca.
Čak i dok sam bila dete, privlačilo me je nešto u nostalgičnom tonu kojom stariji ljudi govore o svojim životima. Zbog svega toga želim da život proživim najbolje što mogu jer znam da će me u starosti stići kajanje ako to ne učinim. Od malena sam živela bez kajanja i to zahvaljujući mudrostima koje sam sakupila čitajući knjige poput ove. Usponi, padovi i trenuci između njih u životima pojedinaca su fascinantni i kako imam priliku da uronim u ovakve priče, bile one stvarne ili ne, to zadovoljava moju znatiželju.
„Kada je vreme sve što imaš, misli postaju dublje.“
Roman „Crveni adresar“ je dirljiv i opčinjavajuć. Mnogo mi se dopalo da čitam o svakoj osobi koja je na neki način uticala na Dorisin život, bez obzira na to da li je taj uticaj bio kratkotrajan ili višedecenijski. Na trenutke mi je roman delovao kao kombinacija memoara i istorijskog romana, mojih omiljenih žanrova, a na momente me je priča podsetila na moj omiljeni film „Neobični slučaj Bendžamina Batona“, kao i na knjigu „Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše“ Meri En Šafer.
Dok sam čitala, podvlačila sam predivne rečenice i misli koje bih volela da sam u stanju sama da sastavim. Zbog takvih trenutaka čitamo. Povezujemo se sa junacima, sa karakterima kakve verovatno nikada nećemo sresti i pronalazimo sličnosti sa njima.
„Najveću sigurnost u životu predstavlja mogućnost da slobodno izražavaš svoje mišljenje i dobijaš samo ljubav, čak i ako je ona drugačija.“
Iako je ton romana melanholičan, to me je još više privuklo. Da je knjiga vesela, ne bih uspela da se povežem sa njom. Završetak je vredan čitalačkog strpljenja. Uspela sam da ga pročitam i suvih očiju i ispunjenog srca.
Izvor: Goodreads
Prevod: Nikola Perišić
