Čitalačke navike u prošlosti
Oblik teksta je uticao na to kako, šta i zašto čitamo.
Pre 2000 godina, tekstovi su pisani na svicima papirusa. Tek između drugog i trećeg veka, kodeks – povezana knjiga kakvu poznajemo – postala je uobičajena. U antičkoj Grčkoj i tokom ranog Rimskog carstva, čitanje je značilo da držite obema rukama ogroman broj stranica i listate ih zdesna nalevo.
Ako vam to deluje teško, zamislite tek ovo – interpunkcija, kakvu danas poznajemo, nije postojala. Reči je mogla razdvajati tačka, a mogle su se samo nizati (što se naziva scriptio continua).
Bez obzira na sve to, čitanje je bilo popularno čak i među slabije obrazovanim stanovništvom. Često se čitalo naglas u javnosti: obrazovani robovi, zemljoposednici ili sami autori čitali su naglas prateći retorska pravila. Važnost umetnosti govora najbolje je opisao Marko Fabije Kvintilijan (35-96. godine nove ere).
Suprotno od ove prakse čitanja naglas, čitanje u ranom srednjem veku (IV-XI veka) među hrišćanima bilo je znatno drugačije. Sada u formi kodeksa, knjige je bila svetilište Božje reči. Čitanje je postalo sporije, ličnije i tiše. Ljudi su imali običaj da čitaju mali broj tekstova nekoliko puta, verovatno ih učeći napamet. To objašnjava zašto se istakao časoslov, mala knjiga koja sadrži psalme, molitve i verske obrede sakupljene zarad ličnog bogosluženja.
U tom vremenu pismenost stanovništva slabi, jer su zvanični i verski tekstovi pisani i dalje na latinskom gotovo u celoj Evropi, a nije svako razumeo taj jezik. Irski pisari su posebno doprineli boljem razumevanju i čitanju tekstova na latinskom uvodeći nove stvari poput očigledne podele reči i rečenica putem interpunkcije kao i druge načine naglašavanja: od jednostavnih slova u drugoj boji do ukrašenih slova koja označavaju nova poglavlja ili pasuse.
Osnivanje univerziteta u dvanaestom veku dovelo je do još značajnijih promena. Kako su sada knjige čitane sa akademske strane, tekstovi su često deljeni u dve kolone po stranici što je omogućavalo brže čitanje i ostavljalo mesto za beleške.
Sa probojem štampane knjige čitalačke navike su se drastično promenile: od javnog i čitanja naglas, ova aktivnost je postala lična i počela je da se obavlja u tišini. Od tog trenutka, čitalac uspostavlja intiman odnos sa tekstom, bez cenzure i verskog nadzora. Rečima više nije bilo potrebno vreme da budu izgovorene, već su počele da postoje u unutrašnjem svetu čitaoca i podsticale mu maštu.
O izazovima čitanja danas, čitajte uskoro u rubrici #knjigoljupci.
Izvor: blog.europeana.eu
Prevod: Dragan Matković
