Čimamanda Ngozi Adiči govori o romanu „Amerikana“ i dobijanju nagrade „The One Book, One New York“

„Volim da mislim da je jedna od mnogih stvari koju nam književnost donosi ta da nam daje uvod u temu o kojoj bi nam možda bilo teško da pričamo.“

Njujorčani su izneli svoje mišljenje ‒ a to je da vole da čitaju „Amerikanu“, roman Čimamande Ngozi Adiči, o Ifemelu, devojci iz Nigerije koja dolazi u SAD da studira i započne svoju karijeru i o njenoj prvoj ljubavi, Obinzeu koji ostaje u domovini da tu izgradi život.

Program „The One Book, One New York“ koji je u januaru 2017. pokrenula gradonačelnikova kancelarija za medije i zabavu zajedno sa  Buzzfeed Books, ponudio je stanovnicima grada da glasaju za pet knjiga koje je predložilo pet slavnih osoba. Program je takođe ohrabrio Njujorčane da pročitaju pobedničku knjigu a organizovano je i nekoliko lokalnih dešavanja.

Roman Adičijeve pobedio je „Between the World and Me“ od Ta Nehizi Koats, „The Sellout“ od Pola Bitija, „Jedno drvo raste u Bruklinu“ od Beti Smit i „Kratki čudnovati život Oskara zvanog Wao“ Džuno Diaza. Kao i druge nominovane knjige, „Amerikana“ istražuje pojmove imigracije i rase u savremenom svetu kao i nesavršenu stvarnost američkih ideala kao što su raznovrsnost i inkluzivnost.

Adiči je za Hafington post dala intervju o programu „The One Book, One New York“, bezvremenim temama „Amerikane“ i značaju koji ima deljenje priče u jednoj zajednici.

Kakav je osećaj znati da su Njujorčani izabrali „Amerikanu“? Dobila je nagradu u konkurenciji nekih zaista fantastičnih knjiga.

Da, znam! Naravno, dobiti bilo kakvo priznanje je divno, ali ovo je stvarno, stvarno divno i mislim da se tako osećam i zbog poštovanja koje imam prema drugim nominovanim knjigama za koje mislim da su fantastične. Dobro je biti u dobrom društvu.

Takođe mislim da je tu bio osećaj u kojem, kada sam pisala „Amerikanu“…očito, nadala sam se da će proći dobro ali nisam i zaista mislila da će tako biti. I sada je ovo priznanje donelo jedno posebno osećanje, zaista, prosto rečeno, sreće. Jednostavno sam srećna.

Zašto mislite da je knjiga toliko odjeknula među čitaocima?

Volim da mislim da je iz istog razloga zbog koga sam mislila da neće uspeti, a to je da nisam sledila sva književna pravila. Bavi se pitanjima rase na otvoren način. To je ljubavna priča koja je na izvestan način smešno romantična, dok je u isto vreme i praktična. Takođe sam želela da napišem knjigu koja deluje istinito i sirovo. Znate kada filmovi žele da imaju elemente dokumentarca? Te elemente sam i ja želela, naravno u literarnoj verziji.

Ali sam takođe i znala da to nisu stvari koje nužno vode do uspeha. I to je razlog zbog čega me je ova knjiga naučila da verujem čitaocima jer… Mislim da čitaoci reaguju na stvari koje osete istinitim. To je objašnjenje do koga sam došla ali naravno, da knjiga nije prošla dobro, onda ne bih ovako pričala. (Smeje se) Pretpostavljam da bi ove iste razloge koristila da objasnim zašto nije prošla dobro.

To je jedan od problema kada pravite odluke u umetnosti, nikada zaista ne znate!

Aha. Zbog čega i mislim da je jedna od najvažnijih stvari jednostavno biti istinit. Samo, i to pričam svojim studentima sve vreme, ispričajte priču koju želite da ispričate. Ispričajte je istinito i onda gledajte šta će da se desi.

Koje lekcije ili ideje se nadate da su Njujorčani primili čitajući vašu knjigu?

Iskreno se nadam da će pokrenuti razgovore i zaista se nadam da, iako neki od tih razgovora možda neće biti baš ugodni, bar će biti afirmativno i na kraju dovesti do, i znam da zvuči pomalo jeftino, ideje zajedništva u raznolikosti.

Ova knjiga se mnogo bavi pitanjima žena, rase, imigracije, o tome kako je biti osoba sa dve domovine, i izgleda da su to pitanja o kojima ljudi pričaju čak i više danas nego kada ste pisali knjigu. Da li mislite da „Amerikana“ ima nešto naročito važno da kaže sada, ili mislite da su to pitanja o kojima će uvek biti potrebe da se govori?

Na neki način mislim i jedno i drugo… ovo su razgovori koji će, zbog prirode ove zemlje i na neki način zato što je naročito Njujork raznoliko mesto.

Ali ipak osećam da je „Amerikana“ iz nekog čudnog razloga postala aktuelna zbog trenutne političke situacije u zemlji.

Kako biste ocenili značaj toga da ceo grad ili zajednica čitaju istu knjigu zajedno?

To je poput ideje da se celo selo skupi ispod drveta na mesečini i priča svoje priče i svi imaju mišljenje o ispričanom.

Volim da mislim da je jedna od mnogih stvari koje nam književnost donosi ‒ daje nam uvod u temu o kojoj bi nam možda bilo teško da pričamo. Ili ne mora da bude teško, već samo neugodno ili bismo te stvari mogli da previdimo. Tako da kada se grad okupi zajedno zbog književnosti mislim da je to... jednostavno nešto što podseća ljude, podseća na nas same, na zajedničku čovečnost. Pouka iz „Amerikane“ bi bila da tu više nije reč o apstraktnom konceptu imigracije, rase, doma već o životima ljudi. Mislim da govoreći o ovim stvarima kroz formu priče humanizujemo te ideje i na kraju humanizujemo i sopstvene živote i potrebe.

Izvor: huffingtonpost.com