Četiri autorke koje će vas inspirisati i promeniti vaš pogled na život
Čitajući knjige, otkrivamo razna mesta i upoznajemo nove ljude, ali iza tih reči kriju se autori čiji su životi jednako fascinantni. Žene koje ćemo pomenuti u ovom tekstu napisale su sjajne knjige, a njihovi životi jednako su sjajni kao i životi likova u njihovim romanima. Uspele su da svoja iskustva i svoju maštu pretvore u nešto što svako od nas može da pročita i doživi, što je zaista impresivno.
Toni Morison
Njene knjige, kroz živote likova iz romana, govore o problemu rasizma u Americi. Kada je radila kao urednica, pre nego što je postala autorka, imala je veliku ulogu u promovisanju knjiga koje su napisali autori crne rase. Njen prvi roman „Najplavlje oko“ iz 1970, govori o devojci crnkinji koja živi u ekstremno rasističkoj državi, a koja veruje da može da bude lepa samo ako ima plave oči. Napisala je veliki broj romana, knjiga nefikcije, dečijih knjiga, predstava i uz sve to osvajala nagradu za nagradom. Roman „Voljena“ iz 1987, postao je posebno popularan. Za njega je, između ostalih nagrada, osvojila i Pulicerovu nagradu za fikciju 1988. godine, a 1993. i Nobelovu nagradu za književnost.
Džumpa Lahiri
Ćerka je indijskih imigranata koji su odrasli u Novoj Engleskoj, a njen život imao je veliki uticaj na njeno pisanje. Njeni prvi objavljeni radovi bile su kratke priče, a najpoznatija je bila „Tumač bolesti“, koja je osvojila nagradu O. Henri za najbolju kratku priču. Njen prvi roman, „Imenjak“, nakon objavljivanja 2003. godine, adaptiran je za film. U svetu u kojem ima sve više imigranata, neophodno je istražiti mentalne i emocionalne uslove za njihovu i inkluziju njihove dece, a to je nešto što Lahirijeva radi sa nepogrešivom preciznošću i empatijom.
Barbara Kingsolver
Kingsolverova je počela da piše u tridesetim godinama, nakon što je prethodno istražila razna druga interesovanja, uključujući sticanje diplome iz biologije. Interesovanje i znanje o nauci često se vidi u njenim knjigama, koje često sadrže prirodne teme. Kingsolverovu ne zanima slava, već se trudi da se fokusira na društveni aktivizam u svom radu. Zalaže se za feminizam i ekologiju, a čak je osnovala i nagradu Belveder, za nove pisce koji se bave književošću, kako bi pozitivno uticali na društvo i svet. Njene knjige su obično dalekosežne i ambiciozne, pokrivaju mnoge teme i čitaoce upoznaju sa svetovima koje verovatno nikada nisu posetili, kao što su Kongo u knjizi „Biblija otrovne masline“ ili Južna Apalačija u knjizi „Bujno leto“.
Elenor Katon
Elenor Katon je 2013, sa dvadeset i osam godina, osvojila Bukerovu nagradu za svoj drugi roman „Videla“ i tako postala najmlađa osoba koja je ikad osvojila ovu nagradu. Njena prva knjiga „The Rehearsal“, koju je napisala kao master rad, do tada je dobila veliki broj pozitivnih kritika. Autorka je rođena u Kanadi, ali je odrasla na Novom Zelandu, gde trenutno živi. U romanu „Videla“ saznajemo dosta toga o istoriji Novog Zelanda, sa kojom mnogi od nas nisu upoznati. Katonova je bila kritikovana i izazvala je politički skandal, nakon nekoliko primedbi u vezi sa vladama Australije, Kanade i Novog Zelanda, ali je odbila da se povuče i javno nastavlja da brani svoje stavove.
Autor: Lani Silindžer
Izvor: theculturetrip.com
Prevod: Lidija Janjić
Foto: Unsplash
Toni Morison
Njene knjige, kroz živote likova iz romana, govore o problemu rasizma u Americi. Kada je radila kao urednica, pre nego što je postala autorka, imala je veliku ulogu u promovisanju knjiga koje su napisali autori crne rase. Njen prvi roman „Najplavlje oko“ iz 1970, govori o devojci crnkinji koja živi u ekstremno rasističkoj državi, a koja veruje da može da bude lepa samo ako ima plave oči. Napisala je veliki broj romana, knjiga nefikcije, dečijih knjiga, predstava i uz sve to osvajala nagradu za nagradom. Roman „Voljena“ iz 1987, postao je posebno popularan. Za njega je, između ostalih nagrada, osvojila i Pulicerovu nagradu za fikciju 1988. godine, a 1993. i Nobelovu nagradu za književnost.
Džumpa Lahiri
Ćerka je indijskih imigranata koji su odrasli u Novoj Engleskoj, a njen život imao je veliki uticaj na njeno pisanje. Njeni prvi objavljeni radovi bile su kratke priče, a najpoznatija je bila „Tumač bolesti“, koja je osvojila nagradu O. Henri za najbolju kratku priču. Njen prvi roman, „Imenjak“, nakon objavljivanja 2003. godine, adaptiran je za film. U svetu u kojem ima sve više imigranata, neophodno je istražiti mentalne i emocionalne uslove za njihovu i inkluziju njihove dece, a to je nešto što Lahirijeva radi sa nepogrešivom preciznošću i empatijom.
Barbara Kingsolver
Kingsolverova je počela da piše u tridesetim godinama, nakon što je prethodno istražila razna druga interesovanja, uključujući sticanje diplome iz biologije. Interesovanje i znanje o nauci često se vidi u njenim knjigama, koje često sadrže prirodne teme. Kingsolverovu ne zanima slava, već se trudi da se fokusira na društveni aktivizam u svom radu. Zalaže se za feminizam i ekologiju, a čak je osnovala i nagradu Belveder, za nove pisce koji se bave književošću, kako bi pozitivno uticali na društvo i svet. Njene knjige su obično dalekosežne i ambiciozne, pokrivaju mnoge teme i čitaoce upoznaju sa svetovima koje verovatno nikada nisu posetili, kao što su Kongo u knjizi „Biblija otrovne masline“ ili Južna Apalačija u knjizi „Bujno leto“.
Elenor Katon
Elenor Katon je 2013, sa dvadeset i osam godina, osvojila Bukerovu nagradu za svoj drugi roman „Videla“ i tako postala najmlađa osoba koja je ikad osvojila ovu nagradu. Njena prva knjiga „The Rehearsal“, koju je napisala kao master rad, do tada je dobila veliki broj pozitivnih kritika. Autorka je rođena u Kanadi, ali je odrasla na Novom Zelandu, gde trenutno živi. U romanu „Videla“ saznajemo dosta toga o istoriji Novog Zelanda, sa kojom mnogi od nas nisu upoznati. Katonova je bila kritikovana i izazvala je politički skandal, nakon nekoliko primedbi u vezi sa vladama Australije, Kanade i Novog Zelanda, ali je odbila da se povuče i javno nastavlja da brani svoje stavove.
Autor: Lani Silindžer
Izvor: theculturetrip.com
Prevod: Lidija Janjić
