Brzo čitanje ili razumevanje – pitanje je sad

Čitaoci treba da budu na oprezu od obećanja da povećana brzina ne utiče na razumevanje pročitanog, kažu stručnjaci. Nedavno istraživanje analiziralo je najnovije programe i aplikacije za brzo čitanje i stručnjaci su došli do zaključka da postoji „razmena brzine i tačnosti“ kao i da je malo verovatno da će čitaoci biti u stanju da udvostruče ili utrostruče brzinu čitanja (sa, npr, 250 na 500 do 700 reči u minuti) i istovremeno razumeti  tekst kao da ga čitaju normalnom brzinom.

Stručnjaci procenjuju da ne postoji magično rešenje koje bi nam pomoglo da „čitamo brže i sve odlično razumemo, po mogućstvu bez truda i treninga“.

Istraživanje je analiziralo sve: od kurseva brzog čitanja do programa koji nude da se na ekranu pojavljuje po jedna reč (tehnika poznata kao rapidna serijska vizuelna prezentacija) za koju se tvrdi da povećava brzinu čitanja tako što ne moramo da pokrećemo oči.

Kursevi brzog čitanja zasnovani su na premisi da je moguće koristiti periferni vid za simultano čitanje velikih segmenata teksta na stranici, možda čak i cele stranice umesto reč po reč. Taj proces, kažu naučnici, nije moguć ni biološki ni psihološki.

Čitaoci pomeraju oči prilikom čitanja jer je vizuelna sposobnog ograničena i to mahom na centar koji je ugrubo ekvivalentan širini palca udaljenog dužinu ruke od oka, kažu stručnjaci.

„U ekstremnim slučajevima, brzi čitaoci mogu da prelaze pogledom cik-cak preko stranice i procesuiraju informacije brže od iskusnih čitalaca“, naveli su oni. „Dokazi do kojih smo došli proučavanjem normalnog čitanja dovode u pitanje ove tvrdnje. Naša sposobnost da procesuiramo tekst ograničena je našim kapacitetom da prepoznamo reči i razumemo tekst… Mala je verovatnoća da ćemo biti u stanju da povećamo brzinu čitanja ako naučimo kako drugačije da pomeramo oči. Osim toga, procesuiranje reči van rečenice ili kada neka reč nedostaje u rečenici, što se dešava kada brzi čitaoci prelaze pogledom cik-cak preko teksta, umanjuje mogućnost procesuiranja i razumevanja reči“.

Elizabet Skoter, jedna od autora izveštaja i psiholog na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu, objasnila je da su naučnici odlučili da napišu ovaj rad jer je brzo čitanje privlačna alatka koju mnoge kompanije prodaju kao uslugu za koju tvrde da je klijenti mogu vrlo brzo steći.

„Naučno istraživanje je pokazalo mnogo toga o procesu čitanja i to znanje ima ozbiljne implikacije na ove tehnike brzog čitanja“, rekla je ona. „Zapravo, mnoge tvrdnje o brzom čitanju nisu tačne, s obzirom na to da znamo kako čitanje funkcioniše. Smatrali smo da je važno da naše nalaze predstavimo javnosti kako bi potencijalni korisnici ovih usluga mogli da donesu nezavisnu odluku pre nego što se upišu na neki kurs brzog čitanja ili kupe aplikaciju.

Rad se poziva i na fenomenalno brze čitaoce poput En Džons, šestostruke šampionke u brzom čitanju koja je 2007. u popularnoj knjižari u Londonu za  47 minuta pročitala najnoviji nastavak serijala o Hariju Poteru.

„Iako rezultati studije pokazuju da su tvrdnje o efikasnosti kurseva brzog čitanja preuveličane, mora se reći da podaci dobijeni od ljudi koji čitaju normalnom brzinom nisu primenljivi na brze čitaoce i veoma je moguće da oni rade nešto drugačije od tipičnih čitalaca“, naveli su akademici i precizirali da je pri čitanju „Harija Potera‟, Džonsova imala prednost zbog toga što je pročitala prethodne knjige pa je imala dovoljno predznanja o likovima, zapletu, stilu da ih je ukombinovala u novu knjigu i tako generisala koherentnan sinopsis knjige.

Džonsova, koja je brzinski pročitala i „Idi postavi stražara“ Harper Li, osporila je zaključke stručnjaka navevši da, kao i obično, postoji i druga studija koja iznosi drugačije zaključke. Ona je „Gardijanu‟ rekla da mahom čita između 800 i 1500 reči u minuti što je mnogo više od proseka od 200 do 400 reči u minuti koji su dali Skoter i njene kolege.

„Za događaje se pripremam poput sportiste. Naravno da moj PR želi da čitam što je brže moguće, kao što je bio slučaj sa knjigom 'Stražar'. Bilo je to izvanredno iskustvo. Pročitala sam knjigu, razumela je, dopala mi se i o njoj sam pričala sa novinarima odmah pošto sam je završila. To što je izgledalo lako ne znači da je tako. Imam 20 godina iskusta brzog čitanja i tačno znam kako da pristupim takvom zadatku“, rekla je ona.

Džonsova odbacuje tehniku rapidne serijske vizuele prezentacije jer smatra da „dekontekstualizuje stvari pa izgubite nit“, veruje u korišćenje vodiča poput olovke ili prsta koje oko prati po strani i koji omogućavaju čitaocu da brže čita. „To‟, kaže ona, „može da bude od koristi i onima koji pate od vizuelnog stresa i teško se koncentrišu na redove stranice.‟

Džons, koja piše knjigu o brzom čitanju, kaže da je radila sa raznim ljudima i da joj je najviše prijao rad sa disleksičarima. „Veoma sam ponosna na jednog disleksičnog momka koji je bio na čitalačkom stadijumu šestogodišnjaka, imao je 10 godina i sa 26 reči u minuti je došao na 60 reči u minuti i to u roku od sat vremena. To mu je promenilo život.“

Autor: Alison Flad

Izvor: www.theguardian.com