Lična priča Bronje Žakelj, ispisana u autobiografskom romanu „Belo se pere na devedeset“, a sada oživljena i na velikom platnu u istoimenom hit filmu, podseća nas da nismo sami i da su strah, tuga i bol legitimni.

„Nikada nisam mogla ni da pomislim da će svi oni, koje sam toliko volela, a kojih više nema, nastaviti da žive ne samo kroz reči već i kroz slike, i da će im se vratiti glas. To mi mnogo znači, jer je to jedino što sam još mogla da učinim za njih – da ih otrgnem od zaborava. Jer, kako se kaže, umiremo dva puta: prvi put kada našeg tela više nema, a drugi put kada se poslednji put izgovori naše ime“, rekla nam je autorka Bronja Žakelj u razgovoru povodom srpske premijere slovenačkog i regionalnog hit filma „Belo se pere na devedeset“ reditelja Marka Naberšnika, snimljenog prema njenom autobiografskom romanu, dirljivoj i introspektivnoj priči o odrastanju u Jugoslaviji, ispripovedanom rečima deteta koje sve vidi i sve prati, a čiji pripovedački glas kroz tekst sazreva, pronalazeći tople reči i za najpotresnije ljudske sudbine.

Kako je izgledao Vaš rad na filmu?

Zajedno sa rediteljem Markom Naberšnikom učestvovala sam kao koautorka scenarija, a budući da je reč o mojoj životnoj priči, bila sam uključena i u rad sa glumcima, kako bi njihove interpretacije likova bile što bliže stvarnim osobama i kako bi se razlika između stvarnosti i filmske predstave svela na minimum. Mnogo smo razgovarali o karakternim osobinama pojedinih ljudi, o slojevima koji se ne mogu iščitati ni iz scenarija ni iz romana; delila sam s njima fotografije i lične reference. Pre snimanja sam bila intenzivno uključena i u rad produkcijskog tima, jer su svi sektori težili tome da se što vernije približe stvarnim događajima i da u svim aspektima rekonstruišu duh osamdesetih i devedesetih godina.

Kakav je bio osećaj videti svoju porodicu oživljenu na velikom platnu?

To je zaista nadrealan osećaj – kada ispred tebe zasvetli filmsko platno i počne da se odvija film o životu koji si već proživeo. I gledaš film u kome jesi, a istovremeno nisi. Moram reći da je to za mene bilo, a još uvek i jeste, emotivno izuzetno zahtevno iskustvo, jer se sve dogodi još jednom. Sve lepo, ali i sve teško – ponekad i mnogo teško. Naša lica zamenila su lica glumaca i glumica, koji nose naša imena, govore naše reči i proživljavaju naše radosti i boli. I, mada ne postoji uvek direktna fizička sličnost, zahvaljujući vrhunskim interpretacijama, dubokom razumevanju likova, emocija i dinamike odnosa među protagonistima, kao i maski, kostimima i scenografiji, ja uopšte ne pravim poređenja. Osećam da je Anica Dobra – Dada, Tjaša Železnik – moja majka, Jurij Zrnec – moj otac, Lea Cok – ja… Za mene se sve stopilo u jedno i, dok gledam film, nemam osećaj da gledam priču o svom životu, već kao da ponovo gledam – i živim – svoj život.

Živimo u svetu društvenih mreža, koje nameću, kako ste jednom prilikom rekli, „teror sreće“. U tom svetu uglavnom nema mesta za teme o kojima govore Vaša knjiga i film, a to su kancer, smrt, traganje za istinom kroz bol. Ipak, njihov veliki uspeh govori da su nam takve priče potrebne. Zašto su nam potrebne?

Te teme su važne i moramo ih otvarati, jer se tiču univerzalnih pitanja koja nas povezuju na nivou ljudskosti. Društvene mreže stvaraju privid savršenog života, ali bol, bolest, gubitak i strah nisu nestali – oni su samo potisnuti, gurnuti u tišinu i samoću. A čovek ne može dugo da živi u raskoraku između onoga što zaista oseća i onoga što se od njega očekuje da pokazuje. Priče koje govore o bolesti, smrti, žalovanju, strahu i teskobi dopuštaju nam da sopstvenu ranjivost ne doživimo kao slabost, već kao sastavni deo ljudskog iskustva i mislim, da baš kroz takve priče učimo da nismo sami, da su strah, tuga i bol legitimni i da imaju pravo na postojanje.

Devojčica iz knjige kroz dnevničke zapise obraća se svojoj mami, ne bi li tako ispunila tišinu nastalu posle njene smrti. Šta su ta tišina, a potom njeno popunjavanje kroz pisanje doneli Vašoj junakinji, odnosno Vama?

Tišina koja je usledila nakon majčine smrti bila je teška, gusta i duga. Toliko teška da je nije bilo moguće ispuniti samo pisanjem knjige. Da bi se ta tišina prevazišla, bilo mi je potrebno više. Bilo je važno da knjiga bude objavljena, da je čitaju drugi, i tek kada se uspostavio dijalog sa čitaocima, ta snažna, zaglušujuća tišina počela je da popušta. S druge strane, upravo mi je to omogućilo da iznova promišljam neke ključne periode svog života. Tek kroz perspektivu čitaoca, promenila sam, na primer, pogled na očev izostanak podrške kada sam sa dvadeset godina obolela od raka limfnih žlezda. Moram reći da ga zbog toga nikada nisam krivila – ni u sebi, ni u knjizi. Iskreno, mislila sam da u njegovom odsustvu nema ničeg pogrešnog, da je normalno da sama idem na onkološki institut, a potom se autobusom vraćam kući nakon hemoterapije i zračenja. Ali kada sam na taj period pogledala očima drugih, shvatila sam da to ipak nije bilo normalno i da je moj otac, bez obzira na to što nije voleo bolnice, bez obzira na to što nije verovao u moje izlečenje, niti u hemoterapije, trebalo da bude tamo. Istovremeno, sa više razumevanja i saosećanja osvrnula sam se i na svoje tinejdžerske godine, na probleme u školi i na sve ono što me je tada mučilo. Nikada nisam želela da majčinu smrt koristim kao izgovor, ali danas shvatam da ovde nije reč o izgovorima – već o gubitku koji je sa sobom doneo ogromne promene.

„Belo se pere na devedeset“ je priča o odrastanju, sazrevanju. Šta je još bilo važno za oblikovanje Vaše junakinje i Vas, pored smrti majke i bolesti?

Majčina smrt jeste bila prelomna, ali me ne određuje samo njen odlazak, već i njen život. Isto tako me ne definišu samo gubici – mog brata Roka, Dade, moja bolest – već i sve ono što se događalo između njih: odnosi, sitni i veliki trenuci radosti, greške, pobune, sazrevanje, upornost, velike i male pobede, snovi. Definiše me život koji se odvijao uprkos svemu, i određuje me ljubav – ona koja je postojala pre, koja se živela svakodnevno, i koja ne prestaje smrću, već se proteže preko vremena, preko poslednjeg daha, preko svih granica. Želim da kažem da nismo samo ono što smo izgubili. Mi smo i ono što smo živeli, ono što smo voleli, i to ostaje u nama.

Gledanje crtanog filma u 19.15, pa Dnevnika u 19.30, obožavanje Tita, okupljanje oko trpeze, pevanje uglas… Roman i film imaju jaku jugonostalgičnu notu. Na koji način danas gledate na to vreme, šta Vam najviše nedostaje?

Prva slika koja mi se pojavi pred očima kad pomislim na svoje detinjstvo je naša kuhinja u Vojkovoj ulici, gde smo živeli prvih četrnaest godina. Topla kuhinja, Dada za punim šporetom sa cigaretom u ruci, komšinica čita novine, otac igra šah, majka suši kosu pod haubom i lakira nokte, a ja i Rok igramo „četiri u nizu“ i žvaćemo kriške jabuke. Televizor je uključen… Ponekad mi se čini da je to više Vojkonostalgija nego jugonostalgija… Ali ipak, kad se Jugoslavija raspala, nešto se i u meni raspalo. Bila je to moja domovina, gde su mi se dogodile tople stvari, pa sam kraj Jugoslavije doživela veoma lično – kao raspad nečega što je pripadalo meni. I šta mi fali? Fali mi Vojkova, fali mi osećaj zajedništva i pripadnosti, neposrednost svakodnevnog života i toplina malih trenutaka koji su oblikovali detinjstvo. Fali mi svet u kojem smo jedni na druge mogli računati i u kojem su male stvari značile veliko blago.

Baka Dada, koju u filmu igra Anica Dobra, bila je izuzetno jaka i važna figura u Vašem životu. Šta ste od nje nasledili?

Ono što je Anica napravila – ta transformacija u moju baku – toliko je ubedljiva da se zapravo zaboravi ko moju baku zaista glumi. Ne govorim samo o načinu na koji hoda, kako drži cigaretu i koliko na Dadu, uz vrhunsku masku i kostimografiju, zaista liči, nego i o tome kako se menja s protokom vremena, kako propada – ne samo fizički, već se vidi ta unutrašnja erozija koja se u njoj događa… Jer kada padne Rok, padne i Dada. Kada Rok padne u planinama, u našoj kuhinji, u našoj žutoj i toploj kuhinji, padne i moja Dada. Uvek mi je govorila da se nijedna supa ne jede tako vrela kako se skuva – to i danas nosim sa sobom i čega se prvo setim kada život zagrmi. Ali kada je pao Rok, naučila sam još nešto: da se neke supe nikada ne ohlade dovoljno da ne bi pekle kada ih progutaš. I da neke gubitke nije moguće potpuno preživeti – jer se nešto u tebi nepovratno slomi, nešto u tebi zauvek padne, a ti sa svakom takvom pukotinom postaješ malo manje nevin, malo manje čist i malo manje beo.

Koja je najvažnija poruka koju želite da čitaoci, a sada i gledaoci ponesu nakon čitanja, odnosno gledanja knjige/filma?

Uprkos svemu što se dogodilo, ja svoj život još uvek doživljavam kao svetlu priču, kao priču o nadi, koja govori o tome da se može. Da se skoro uvek može. I da vredi. Ne samo preživeti nego živeti, jer život je, bez obzira na sve, tako mnogo lep.

Autor: Maja Šarić Vlaović

Izvor: časopis Bukmarker, br. 60