Branko Rosić: Verujem u sreću u mikrosvetu
Muzičar, novinar, urednik, pisac... Osamdesetih godina aktivno je svirao u pank bendu Urbana gerila, a zatim u elektro grupi Berliner strasse. Branko Rosić je potpisao brojne tekstove za štampane i onlajn medije, bio urednik na Radiju SKC i koautor „Leksikona YU mitologije“. Danas je zamenik glavnog urednika „Nedeljnika“. Svoj prvi roman „A tako je dobro počelo“ objavio je 2015, a nedavno je na police knjižara stiglo novo delo njegove mašte „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ u izdanju Lagune.
Uspeli ste da se dotaknete različitih tema: politike, migracije, ali i muzike, medija, roditeljstva, ljubavi... Kako je izgledao rad na romanu?
Imao sam scenario i išao po njemu zato što to nisam radio u prošlom romanu, pa sam izgubio silno vreme. Ipak, na tom putu je bilo krivina te sam zastajkivao i popravljao redove i zacrtanu radnju. Život se ne može skroz isplanirati, pa tako ni onaj heroja u romanu.
Mnogi su u likovima Igora, poznatog voditelja bez dlake na jeziku, i Saše, rok zvezde, prepoznali stvarne ljude s naše javne scene. Koliko ima fikcije, a koliko vas, kao novinara i muzičara, u ta dva lika?
Neki čitaoci su me odmah pitali da li je jedan moj junak Kesić ili Ivanović, a njegov brat Džoni Štulić. Ali ne, roman je fikcija. Iako ja nisam u novinarskoj karijeri izgovorio pogrešnu reč u intervjuu s prvim čovekom države kao moj junak Igor, a nisam ni komponovao pesmu za Mika Džegera kao drugi junak mog romana Saša, mene ipak ima pomalo u obojici. Ali, moj život je dosadniji od njihovog. Nema brzog seksa ni ljubavnih i političkih afera, niti sviram s Robijem Vilijamsom kao junaci mog romana. Ali, srećom, nisam kao oni bio ni blizu skandala ni ubistva.
Na jednom mestu pitate se „Čemu maštanje o visokim dometima ako se uspeh postiže prostim neuspehom okoline?“. Da li mladi ljudi poput Koste iz romana imaju gde da nađu uzore, ako obično bolje prolaze oni koji su jedva položili razred?
Devedesete godine su obesmislile obrazovanje i mladim ljudima su ponuđene kreature za idole. Poslednjih desetak godina nisu nam pružile ostvarenje očekivanja, ali je makar jasno da danas odlično prolaze IT stručnjaci, a za to su potrebni i pročitne knjige i položeni razredi. Ako neko neće baš to, sada se obećava posao kamiondžije u Nemačkoj, a i za to moraš položiti neki razred i pročitati makar jednu knjigu – onu s auto-testovima.
Kada će doći to sutra iz naslova vaše knjige? Da li ste optimista u tom pogledu?
Prestao sam da verujem u kolektivne usrećitelje. Verujem samo u sreću u mikrosvetu; da se radujete što ste zdravi, zaljubljeni, što radite ono što volite, uživate s prijateljima ili na putovanjima. Onda dođe do razvedravanja.
Kroz celu knjigu putujemo predelima Velike Britanije. Kako se rodila ljubav prema toj zemlji i njenoj kulturi?
Kada sam dobio odlikovanje britanske kraljice, u svom govoru rekao sam da sam prohodao u beogradskom Hajd parku, a da sam u Hajd parku u Londonu mnogo godina kasnije prošetao s Marinom Abramović u njenom performansu. Između te dve šetnje ja sam još kao mali dečak otkrio rokenrol i fudbal. Rokenrol je dolazio iz Londona i Mančestera, fudbal iz Liverpula. Ja i danas navijam za Čelsi. Onda sam otkrio i britanske filmove i knjige. Postao sam najpre muzičar, pa novinar i pisac, i svega toga ne bi bilo da nije bilo Britanije. Moj roman se završava u Mančesteru, a počinje u naselju Cerak vinogradi, gde sam živeo u zgradi od crvene cigle ‒ baš onakve kakva je na zgradama u Mančesteru.
Kao urednik, šta mislite o današnjem novinarstvu? Koliko se sadržaj medija prilagođava šerovima, piplmetrima, klikovima” na internetu?
Pre dve godine pričao sam s nekadašnjim legendarnim muzičkim urednikom Radija Studio B Slobom Konjovićem, uz čije emisije se formirao ukus generacija. Rekao mi je da bi takav program danas bio gotovo nemoguć. Jer, danas u eri šerova i lajkova žrtvuje se kvalitet i, umesto da formiraju ukus, mediji postaju žrtva neukusa ‒ kojem su podilazili i širom mu otvorili vrata „sobe“ iz koje ga više ne mogu isterati. To važi i za štampu, i za radio i televiziju.
Tekst: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa & Srećna
