Branislav Janković - Razotkrivanje

Šta vas je inspirisalo za roman "Vetrovi zla"?

Period vladavine dinastije Obrenović. Mislim da ta porodica ni u istoriji ni u književnosti nije dobila mesto koje zaslužuje. Bile su to decenije kada je Srbija opet zakoračila u Evropu. I to dugim koracima.

Najavljuju je kao knjigu o ljubavi, smrti i želji za oprostom?

Postoje samo tri teme u pisanju: ljubav, život i smrt. Ako to dobro iskombinujete dobićete zanimljiv roman. Praštanje je jedna od stvari kojima bi trebalo se vodimo u životu, ne samo u književnosti. 

Zbog čega je u Vašim knjigama prisutno toliko zla?

Manje nego u dnevnim novinama i u najavama televizijskih dnevnika. Kod mene se i nađe ponešto lepo i dobro. Moje knjige su oaze dobra i čistog u poređenju sa onim što nam se dešava u životima.

U prethodnom romanu "Suze Svetog Nikole" bavili ste se gresima i iskupljenjem?

I greh i praštanje nas čine ljudima. Ako nas već Bog nije napravio savršenima onda ne sme ni da traži savršenost od nas. Jeres? Samo razmišljanje. Kada ste poslednji put oprostili nekom?  

Zašto ste odabrali baš sveca čije se ime u Srbiji najviše slavi?

Moj junak je mornar i nekako mi je bilo logično da nad njime bdije Sveti Nikola nego Sveti Jovan.   

Čime će se baviti Vaš novi roman?

“Peta žica” je roman o ženi koja ubija i beži u manastir. Postaje lažna monahinja, ali greh ide za njom. Pisana je u prvom licu i nadam se da sam uspeo da barem malo zađem u psihologiju žene. Pretenciozno? Otkrićemo.

Dugo ste se bavili novinarstvom. Zažalite li danas za tim danima?

Žalim što nisam ranije prestao sa tim poslom, pre bih postao pisac. Sve više razmišljam o tom vremenu kao o godinama koje su pojeli skakavci.

Umete li da praštate?

Ja sam vodolija. Meni je svejedno.

Postoji li savršena sreća?

Samo u najranijem detinjstvu, onako kako samo mala deca mogu da budu srećna. Bez ikakve senke na licu koje donose godine, pa nam svaku radost zacrne mislima i pokažu da život nije napravljen od rođendanskih balona i poklona.

Opišite sebe u tri reči?

Jeretik i vernik. Treće reči nikako da se setim, ali mislim da su i ove dve dovoljne da vam se dopadnem. Ili da pobegnete.

Šta može momentalno da Vas izbaci iz takta?

Političari i prostaci. Ili je to danas isto? Evo, već se iznervirah.

Bez kog savremenog izuma ne biste mogli da zamislite život?

Moj želja je život na selu tako da ovo pitanje nije za mene. Ali ako već moram da biram onda je to kompjuter. Verujem da bi 99% pisaca prestalo da piše kada bi morali to da rade olovkom. I siguran sam da bi ta književnost bila mnogo bolja.

Idealno putovanje?

Mesec, naravno. Ako to ne može onda vozom po fjordovima Norveške. Volim zimu.  

Da li ste hedonista?

Jesam. Sa holesterolom.

Omiljeni pisci?

Markes, Andrić i Stevanović. Kako je tužno znati da nikada nećete pisati poput njih. I kako je divno pokušavati da pišete poput njih.   

Uz čije pesme lumpujete u kafani?

Ne lumpujem ako to podrazumeva penjanje na sto i lomljenje inventara, ali znam da se dobro zabavim. Volim kafanu. Nisu bitne pesme, bitno je dobro društvo. Pa makar i sami pevali.

Kakav ste kuvar?

Dođite na ručak. Pa, ako mi opet izađe slika u Gloriji znači da sam dobar.

Šta uvek morate da imate u frižideru?

Zabranjeno mi je otvaranje istog. Na vratima je poruka: “Branislave, ne otvaraj.” Nemam pojma čega ima unutra.

Na pusto ostrvo poneli biste?

Knjige i stripove, recimo. I puno muzike. I čamac da se vratim jer bi mi jako brzo sve postalo dosadno.   

Životni moto?

Živi i pusti druge da žive.

Razum ili emocije?

Sa godinama sve više preovladava razum, jer nam ponestaje hrabrosti za ludosti koje donose emocije. Zato iskoristite emocije što više možete. Biti razuman je tako dosadno. Starost se ne kaje zbog onog što je učinila već zbog onog što nije. 

Autor: Tanja Nikolić

Izvor: Glorija