Da je srpska istorija večita inspiracija pisaca, dokaz je i najnoviji roman Branislava Jankovića  „Gvozdeni oblaci“ koji  se posle uspeha „Vetrova zla“ još jednom usuđuje, da  na sebi svojstven način, piše o našem mentalitetu, bez ulepšavanja i hvalisanja. Kroz ovu detektivsku priču, autor ne razotkriva samo zločince. Njegove knjige su, kako reče jedan književni kritičar „ogledalo pored kojeg stalno prolazimo, ali nas je strah da pogledamo u njega“.

Koliko je tačno da je istorija učiteljica života?

U našem slučaju nije tačno. Ili je ona loša učiteljica ili smo mi nikakvi đaci. Mi, jednostavno, ne želimo da naučimo. Zato smo se uvek vezivali za tirane i autokrate – da ne bismo morali mnogo da razmišljamo. Lakše je kada odgovornost prebacimo na drugog, pa ga obožavamo ili proklinjemo. Ništa se nije promenilo u poslednja dva veka, i narod i vlast su ostali isti. Mi, ili ginemo za vladara, ili ga ubijemo. Možda smo prerano proterali Turke.

Još sa prvim romanom „zapali“ ste za oko dežurnim čuvarima vrednosti. Ušli ste u borbu.

Opasnost od razbijanja tabua i dogmi je da u toj borbi ne stvorite nove okove i nazovete ih napretkom i slobodom, a da pritom ne vidite da ste postali isti kao oni protiv kojih ste se borili. Misija pisca je da upire prstom na sve ono loše. On ne daje predloge niti savete – to se uvek loše završavalo za pisca. Barjak nose neki drugi ljudi. Moji romani ne optužuju niti osuđuju, samo pokazuju mesto zločina. A tamo je baš gužva, i žrtava i zločinaca, i naših i njihovih, pa se izmešali i svi viču u glas. Ovo je zemlja galame i vike.

Ko je Jevrem Utvić, raspop i istražitelj?

Neko - ko se zbog ljubavi usprotivio i svojoj crkvi i svom vladaru. Neko - ko je prodao dušu da bi bio sam ženom koju voli. Sveštenik - koji postaje istražitelj i ubica i koji zbog svoje zabranjene veze sa Savkom Obrenović mora da beži iz Srbije u još neoslobođene krajeve. Jevrem Utvić se nije libio da pokaže ljubav, a tako tragična ljubav kao što je njegova, oduvek je privlačila pažnju. Ova knjiga je jedno jako dugo i zanimljivo putovanje.

Vaš junak Jevrem Utvić, ovog puta se nalazi između mržnje jednog paše i jednog age.

Jevrem je svojevrsni hroničar Srbije u 19. veku, svedok političkih i društvenih kretanja i dešavanja. Sa jedne strane je želja za Evropom, a sa druge vezanost za Istok. Sve ono što nam se i sada dešava. Rešavajući ubistva u haremu Zekerija paše, jednom od zapovednika Niša, inače stvarnoj ličnosti, moj junak, isto kao u „Vetrovima zla“, mora da hoda po ivici pokušavajući da pomiri dve Srbije, što je najapsurdnije, oličene u jednom Tučinu i jednom janjičaru. „Gvozdeni oblaci“ je roman jakih strasti i antagonizama.

Žene u Vašim romanima imaju posebno mesto. Vaši romani su jako popularni među ženskom čitalačkom publikom.

Žene bi trebalo uvek da imaju posebno mesto u životu, ne samo u knjigama. Čitateljke vole moje junakinje, jer mogu da se nađu u njima. U njihovim ljubavima, radostima i gresima. Samo žene koje vole prave greške i kao Teodora, Savka, Senka, Bulut, usuđuju se da zbog ljubavi izađu iz okvira koje im nameće vreme, status, običaji. Moje junakinje pate. I ta patnja ih stavlja u istu ravan sa čitateljkama. Moje prave junakinje su moje čitateljke.

Usudili ste se da napišete roman u ženskom licu. „Peta žica“, knjiga o zločinu i pokajanju je pobrao mnogo dobrih kritika. Još jedan šamar konvencijama i tabuima?

Nije teško lupati šamare u licemernom društvu. Ali sve je više ljudi bez obraza, te vam ruka ostane u vazduhu. Moja junakinja nije žrtva, ona je zločinac, ali i pored toga ja je ne osuđujem. Šta više, pomogao sam joj da pobegne. Zašto? Pa, bože, jer je moja! A ja volim i svoje anđele i svoje đavole.

Izvor: Kurir
Autor: Nemanja Tonić