Branislav Janković: Mnogo je nepravde na ovom svetu i to se neće promeniti

Intervju sa piscem, dugogodišnjim novinarom i scenaristom Branislavom Banetom Jankovićem, dogovarala sam dugo. I sada se, najzad, nakon izlaska njegovog romana „Utvare“ ta prilika pružila. Za Čudo govori jedan od najčitanijih srpskih pisaca – Branislav Janković.

Branislave, pred nama je Vaš novi roman „Utvare“. To je treća hronika raščinjenog sveštenika Jevrema Utvića, istražitelja. Da li je put kojim on kreće u ovom romanu svojevrsno hodočašće i za njega kao junaka, a i za Vas kao pisca?

Volim da mislim da svaki moj roman piše mene. Da se utrkujemo u tome ko će koga brže i bolje napisati i opisati. Definitivno da i pisac sazreva uz svoje pisanje. Možda sa godinama ne pišemo bolje, ali sigurno pišemo zrelije, pomireni sa samim sobom i svetom oko nas. To ne znači da ćemo postati mudraci, ali shvatićemo naše mesto i u književnom i u svetu koji nas okružuje. Jevrem Utvić je dobar pisac – to shvatim kada se pogledam u ogledalo. Najbolja su ona hodočašća na koja krenemo unutar nas. Ponekad nije bitan Jerusalim nego put do njega.

U svojim romanima često imate motive našeg folklora, verovanja, ali i preispitivanja onoga u šta verujemo. Šta Vas je posebno privuklo u tim motivima i da li mislite da su nas vera i tradicija održale, i da će nas održati i danas?

Jedan moj prijatelj je rekao: „Bog stvarno voli nas Srbe.“ Na moj začuđeni pogled odgovorio je: „Pa, pogledaj kakvi smo, a i dalje postojimo.“ Mislim da nijedan narod nisu održali vera i tradicija, već pametna i učena deca koja će podići i uspešno voditi zemlju. Šta će nas održati: tradicionalna nošnja, jela, frule i gusle? Vampiri, veštice i sećanja na slavne pobede. Ili poraze. Neće. Sve je to lepo i na ponos ovog naroda, ali mogli bismo malo da podignemo glavu i shvatimo da će uskoro ekspedicija na Mars. Mi i dalje živimo u muzejima i epskim pesmama. Predanja i folklor u mojim romanima su senke nekadašnjeg života – dobri za priču i podsećanje na narod kakav više nismo.

S obzirom na to da se često bavite religijskim motivima, da li kod Vas postoji neka vrsta preispitivanja Bog ili Bogovi?

Samo u knjigama. Verujući sam pravoslavni hrišćanin. Preispitivanje uvek postoji i mislim da je pokretač svakog pisca – tek kada shvatimo koliko ne znamo, počinje proces učenja. Ne volim dogme i zato stalno postavljam pitanja. Mislim da bi čovek trebalo da bude dobar i da voli, nije bitno koliko i u koje bogove veruje. I inkvizicija je verovala u Boga.

U romanu „Peta žica“ bavili ste se temom nasilja u porodici, i ubistvom, ali i večitom borbom dobra i zla. Može li dobro, u ova čudna i teška vremena da pobedi i ima li nade za nas?

Zlo je temelj dobra, govori nam narodna mudrost. Kako odvojiti jedno od drugog i kako znati šta je dobro, ako nemam zlo kao njegovu suprotnost? Nisam više siguran da dobro uvek pobeđuje. Mislim da i tu postoji neka kosmička ravnoteža, pa čas pobeđuje dobro, čas zlo. Mnogo je nepravde na ovom svetu i to se neće promeniti. I ranije ju je bilo, ali danas je vidljivija i utiče na živote običnih ljudi. Naše je da budemo dobri. Ili zli. I tu se opet vraćamo na priču o veri i Bogu. O dobroti i ljubavi. Uvek ću da budem na strani dobra. Najgore je što i loši ljudi misle da su dobri.

Šta za Vas, kao pisca, znače prošlost i večnost, motivi kojima se često vraćate u svojim knjigama?

Pišem o prošlosti, jer mi je mnogo zanimljivija od sadašnjosti. Postoje stvari koje nismo shvatili, dobro razumeli, videli iz pravog ugla, pokazali prstom na njih i rekli: „Pa, možda i nismo tako dobri kao što mislimo.“ Ili da bi rekli: „Pa, dobro, možda i nismo toliko loši kao što drugi misle.“ Težak je zadatak vratiti se u prošle vekove i saznati jesmo li i tada bili ovakvi. Duhovi tumaraju. A nisu svi dobri. Ne znam zašto sam se osmelio i izabrao da u dobrom delu svojih dela tumaram po prošlosti. Verovatno zbog neke odgovornosti i prema potomcima i prema precima. I neke istine, a one nisu uvek na našoj strani.

Roman „Suze Svetog Nikole“, koji je moj lični favorit, kada su Vaši romani u pitanju, bavi se temom naših grehova i padom kome su ljudi skloni, ali postoji i jedan mnogo dublji sloj, čini mi se, a to su međuljudski odnosi, socijalne prilike, a o tome ste pisali i u romanima „Vetrovi zla“ i „Gvozdeni oblaci“. Da li se nešto promenilo, ili je sve ostalo isto? Jesmo li se i mi promenili, jesmo li bolji ili nismo?

Mogu li gresi da se podvedu pod male ili velike? Možemo li mi sami da ocenimo težinu naših grehova, jer uvek nađemo neki izgovor da bismo smirili savest i prešli preko svojih zlodela? Traženje oproštaja? Pre nego zamolimo Boga da nam oprosti, trebalo bi da zamolimo ljude kojima smo naneli bol. Bog će ionako da vidi vašu iskrenu želju za kajаnjem. „Suze Svetog Nikole“ jesu roman o prihvatanju grehova i trajnoj potrebi da se čovek pročisti, ali i priča o nevinosti, o vremenu pre nego što smo postali to što jesmo: ozlojeđeni, cinični, besni, spremi na pravljenje grehova.

Jedan od Vaših romana nosi naziv „Zidanje ambisa“: jesmo li kao narod skloni zidanju ambisa i imaju li naši ambisi kraj, odnosno neku vrstu dna? Možemo li se, iz perspektive pisca koji piše o istoriji, podići sa dna?

„Može li se čovek naterati na slobodu ako je se plaši, jer je u mraku život sigurniji? Ne vidiš druge, ali ni oni ne vide tebe.“ Mislim da je ovo sasvim dovoljan odgovor.

Šta biste, za kraj ovog našeg razgovora, poručili čitaocima našeg portala, a šta Vašim potencijalnim mlađim kolegama, koje vodi ljubav prema književnosti i želja za pisanjem?

Budite iskreni u svemu što radite, pre svega prema sebi. Put ka samospoznaji je najvažniji put kojim ćete hodati. I neka vam to bude hodočašće. Do Jerusalema možda nećete stići, ali do sebe hoćete.

Autor: Jelena Nedeljković
Izvor:  Portal Čudo