Branislav Janković: Duša je čudan svat

Priča o čitanju najbolje se pripoveda u dvoje, kroz razgovor pisca koji svojim temama i stilom pisanja dotiče važna društvena pitanja i čitaoca koji pred takvim delom dugo ostaje budan. Romani Branislava Jankovića – „Suze Svetog Nikole“, „O vukovima i senkama“, „Vetrovi zla“, „Peta žica“, „Gvozdeni oblaci“ – ostvaruju efekat takve budnosti. Zato i ne čudi što su se neki naslovi našli u nastavnom programu mnogih srednjih škola. Uz to, još jedan je povod za razgovor sa ovim piscem – roman „Mačka u koferu“ nedavno je nagrađen prestižnom nagradom „Miroslav Dereta“ za 2019. godinu. I na kraju, ono što povezuje autora ovog intervjua i pisca jeste Filozofski fakultet u Nišu, mesto gde se čita, piše, razgovara, uči o jeziku i književnosti.

Po čemu će ove godine ostati upamćene u srpskoj književnosti?

Po velikom broju knjiga, a malom broju pisaca, jer nije svako ko objavi knjigu književnik. Nekako smo olako predali kulturu trgovcima. Danas su knjige poput brze hrane – konzumirate i zaboravite. Na svu sreću, kvalitet ostaje. To je ono što daje zrno utehe.

Danas se u stručnoj javnosti govori o postojanju krize čitanja, te da je sve manje onih koji vreme posvećuju knjizi. Da li mislite da neko može da uspe kao pisac u Srbiji?

Može, naravno. Ali treba da ponudi nešto novo, nesvakidašnje, provokativno. Istih tema će uvek biti, ali način oblikovanja građe i pristup problemu mora biti neobičan i specifičan. Ono što ljudi traže je nešto što će u njihovim mislima izazvati buru i naterati ih na polemiku sa sobom; nešto oko čega će se zamisliti kada budu završili knjigu. Lako je napisati bestseler, teško je napisati knjigu koje će se ljudi sećati i posle mnogo godina. I ne mislim da je sve manje čitalaca. Mislim da se njihov ukus malo pokvario.

Iz novinarstva ste se našli u književnim vodama. Kako je došlo do toga?

Nema slučajnosti, vrlo namerno. Posle dvadest pet godina u novinarstvu bilo je vreme za nečim drugim, tj. za onim što sam godinama usput radio, a to je književnost. Došlo je vreme da se totalno posvetim onome što volim, prateći svoje želje. I taj prelazak mi je, na moje iznenađenje, jako lako pao, sad mi je krivo što to nisam uradio ranije. Volim da kažem da sam iz starih, večno nakvašenih i iscepanih patika, ušao u lakovane, kožne cipele. Ali nikada ih nisam bacio, jer sam u njima naučio da hodam. Okačio sam ih na zid, pa s vremena na vreme uskočim u njih i prošetam. Čisto da ne zaboravim prvu ljubav.

Za Vaš roman „Poslednji cirkus na svetu“, u kojem su glavni likovi anđeli zaposleni u cirkusu, kažu da pogađa srž problema našeg društva?

Svi moji romani nose breme stalne upitanosti i relativizacije. Bez obzira da li je u pitanju istorija, vera ili moral, u krajnjoj liniji. Eto, desi se da nekada počinimo greh da bismo spasili sebe, a i druge. Da li je onda istina bolja od laži? Da li tu uopšte i postoji greh? Nisam siguran! Usudio sam se da baš kroz tu nesigurnu prizmu posmatram stvari. Zato su anđeli, glavni likovi mog romana, dati kao personifikacija palete različitih ljudi i karaktera koje svakodnevno srećemo svuda oko nas. I dobri i loši. Inspiraciju sam imao u večitim temama – život i smrt. Namera mi je bila da kroz besmrtne likove pokušam da objasnim da je život jedinstveni fenomen. I kada je najteži, ipak je predivan. Uvreženo je mišljenje smrtnika da je dugovečnost ključ našeg bitisanja. Namerno sam izabrao da moji anđeli na to gledaju kao na najveću kaznu. Tada oni najviše sliče nama, ljudima.

„Suze Svetog Nikole“, Vaša knjiga koja se sve češće nalazi u izbornoj lektiri mnogih škola u Srbiji, opisana je kao ogledalo našeg mentaliteta. Koje vrline, a koje mane ste želeli posebno istaći?

Mi nismo ni bolji ni gori od drugih naroda. Takvi smo kakvi jesmo, na svoju, pa i tuđu, sreću ili žalost. Suze Svetog Nikole pokušavaju, a po reakcijama čitalaca i uspevaju, da nas pokažu u svoj našoj bedi i našem sjaju. Nisam nas šminkao, niti nas ružio. Navođenje vrlina ili mana je nepotrebno; hrabar čovek je hrabar čovek, slabić je slabić. Tako je u svakom narodu. Ima li nešto što nas odvaja od drugih? Lakoverni smo i skloni prihvatanju zabluda. U romanu sam napisao da Srbin ima dve duše, jednu mučenu i drugu poganu, pa se nikad ne zna koja će da nadjača. Zato se ili svađa ili plače. Te svađe su nam i došle glave. Plač još nije, ali ko zna. Duša je čudan svat.

Šta Vam je najveći izazov u pisanju?

Samo pisanje je izazov po sebi. Tu nema prečica i varanja, niti bekstva sa poprišta borbe. Tu se nalazite sami sa sobom i ogledalom iz kojeg vas gleda neko skroz nepoznat. I taj neko vam se ceri i izaziva vas. A ja sam uvek izazvan temama. Ako nema tema, izazovem sam sebe da je izmislim.

Koja bi bila vaša osnovna poruka mladim piscima?

Čitati, čitati i mnogo čitati! U osnovi svakog dobrog pisanja je čitanje, i to dobrih, proverenih naslova i autora, onih od kojih se nešto može naučiti. Jako bitna stvar za svakog ko počinje da piše je vera u ono što radi i da se nikada ne sme pokolebati, jer u pisanju je mnogo ponora, zaseda, mračnih mesta i vrtloga. Jedino hrabar čovek može ponuditi svoje misli koje drhte od straha i hladnoće, razgolićene i uhvaćene pod reflektorima. Dobar profesor vam može pokazati nekoliko pravih staza ka cilju. Put je vaš. Ah, da! Budite obrazovani i uvek radite na sebi.

Može li pisac promeniti svet?

Ne. Na svu sreću. U svom zrnu ludila, tako svojstvenom svakom umetniku, ko zna kakav bi pakao stvorio.

Razgovarala: Nina Sudimac

Izvor: blog.filfak.ni.ac.rs