Branislav Janković: Bolje izmišljena prošlost nego izmišljena budućnost

Književnik Branislav Janković govori o rodnom gradu, pisanju i inspiraciji.

Koliko Vam je bavljenje novinarstvom pomoglo u pisanju vaših romana?

Ako je zbog nečega bavljenje novinarstvom bilo dobro, onda je zato što znam šta je ljudima dosadno, a šta zanimljivo. Ostavljanje novinarstva je poput ostavljanja cigareta – stalno ponavljate kako je zaista vreme da ih ostavite i obećavate sebi da ćete to uraditi već od sutra ili eto, od Nove godine. I tako sam ja dočekao dvadeset dve Nove godine dok nisam zgužvao paklicu na kojoj je pisalo Novinarstvo ubija i smeta ljudima u vašoj okolini. Lakše dišem, imam veću slobodu i poživeću malo duže. Ljudima u svojoj okolini sam postao podnošljiviji.

Niš je izvor mnogih anegdota i priča. Grad velike i burne istorije. Da li će Niš biti junak nekog Vašeg novog romana?

Mislim da sam dovoljno stranica posvetio ovom gradu. Nažalost, Niš moje mladosti nije isti kao ovaj sada. Ovo više nije moj grad. Ovde samo živim.

Ako se uzme u obzir da Srbija ima šta da ponudi kada je u pitanju mitologija, ali i skrivena istorija, da li je možda upravo ova činjenica bila presudna da napišete svoj prvi roman „O vukovima i senkama“?

Prošlost Srbije je zanimljivija nego njena budućnost. Zato se i okrećemo mitologijama i prošlim danima, jer tada je bilo i heroja i junaštva i obraza i časti. Roman „O vukovima i senkama“ je omaž svemu onome što su skrivali od nas, svim onim nepoznatim ljudima koje knjige nisu zabeležile, a možda su imali veliku ulogu u pisanju istorije ove zemlje. Srećom, mitologije i religije nam nikada nije falilo na ovim prostorima. Ljudi vole da čitaju o istoriji, pravoj ili izmišljenoj. Bolje izmišljena prošlost nego izmišljena budućnost.

Koliko smo, u stvari, sve to, mi pisci, izmaštali, da bismo prošlost ove zemlje učinili lepšom i boljom?

Vaš roman „Suze Svetog Nikole“ učenici vrlo rado čitaju kao izbornu lektiru. Šta za Vas kao pisca predstavlja ova činjenica?

Delo je bogato likovima, što pruža mogućnost analize njihovih karaktera. Poruka romana je upečatljiva i najveća dragocenost ovog dela: ljudskost merena sopstvenim gresima, iskupljenje kroz pokajanje. Knjiga se dopala učenicima jer se po tematici razlikuje od klasičnih lektira. Sadržaj odgovara njihovim interesovanjima: borba dobra i zla, ali na jedan drugačiji, živopisan način. Iznenadila ih je ljudskost kao motiv žrtvovanja za druge i život posvećen opštem dobru. Naravno, srećan sam i drago mi je da su profesori prepoznali u romanu nešto što će i biti zanimljivo i koristiti učenicima.

Roman „Suze Svetog Nikole“ ima nešto što drugi nemaju, a to je moć da vas natera da se upoznate sa samim sobom. Verujete li da književnost ima i dalje tu ulogu?

Mislim da joj je to i svrha, ali ne samo da se čitalac upozna sa onim sakrivenim u sebi već i sam pisac. Za mene je pisanje jedna vrsta pokajanja, molitve za oprost grehova, način da kažete: u redu, kriv sam, i molim da mi oprostite. Drago mi je da „Suze Svetog Nikole“ izazivaju različite emocije kod čitalaca. Nema ništa gore za jednog pisca nego kada su ljudi ravnodušni prema onome što piše.

Da li Vam se desilo da Vas sopstveni likovi iznenade svojim postupcima?

Pa… s obzirom na to da je pisac barem jednim svojim delom karaktera u svakom liku, bio on dobar ili rđav, muško ili žensko, pokušavam da iz postupaka svojih junaka saznam više o sebi. Ponekad imam osećaj da ne opisujem ja njih nego oni mene. Nekad se obradujem, nekad uplašim. Razočaram ili oduševim. Naši junaci su naše ogledalo. Sa jednog ti se smeši lepo obrijani lik sa divnim belim zubima i fino začešljanom kosom, a sa drugog nakaza izbuljenih očiju.

Dobitnik ste više nagrada za književni rad. Takođe, dobitnik ste i prestižne Deretine nagrade. Šta za Vas predstavljaju nagrade?

Ponekad dokaz da je to što pišem dobro, ponekad uživanje u gordosti i sujeti. Uglavnom, lepo je dobiti nagradu.

Šta smo ozidali „Zidanjem ambisa“, kako glasi naslov Vašeg najnovijeg romana?

Toliko duboku provaliju da se sunce više ne vidi.

Autor: Branko Dimović Dimeski

Izvor: Serbvik magazin