Boško Jakšić povodom romana „Pre nego što bude kasno“

Čoveku su očito neophodne neke godine da shvati da razne terorije zavera nisu plod razbuktale levičarske ili antiglobalističke mašte, već surova stvarnost koju njihovi tvorci sve manje uspešno pokušavaju da sakriju u tami onoga što zovemo duboka država.

Miklji nije bila neophodna mašta Džoan Rouling. Njegovi likovi su tu negde oko nas, a on – Miklja – krenuo je da ih vadi iz korporativnih bunkera, trilateralnih i bilderberških skloništa, zavereničkih jazbina, čak iz pećine u Maaluli, sirijskom gradiću gde se i danas govori aramejski, jezik Hristovog vremena.

Tako se pridružio sve većem broju savremenih pisaca koji ulaze na teren kojim su do sada koračali mahom veliki majstori raznih tajnih društava ili bezlični dirigenti globalnog biznisa koji od Planete prave sopstvenu korporaciju.

Kako je u poznoj mladosti spoznao da u svetu ima mnogo realnosti koje opasno prete, Miklja je zavapio naslovom „Pre nego što ne bude kasno“.

Šta to da ne bude kasno?

Gotovo dečje raširenih očiju i razmahanog kursora uronio je Miklja u svet kobnih demografskih planova – od kontrole razmnožavanja i ograničavanja rasta stanovništva širenjem virusa side ili ebole kako bi se deo čovečanstva fizički eliminisao, preko morbidnog saučesništva farmaceutske industrije do raznih „đavoljih doktora“ koji po laboratorijama eksperimentišu na duševnim bolesnicima u cilju brisanja ljudske svesti.

Pandemije su se pokazale kao „najmoćnija selektivna sila koja je ikada delovala na ljudski rod“, a Miklja nas sve vraća na pitanje: da li je moguće da oni koji odlučuju o životima i smrti čine to mirne savesti? Oni, to su Bilderberg grupa, Trilaterala, američki Savet za međunarodne odnose, Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, ali i uticajni psiholozi  – svi koji, javno ili u senci, odlučuju o sudbini sveta.

To jeste stvarnost koju je autor upotrebio za konstrukciju svoje naracije o „obučenim bakterijama“ da bi nas upozorio na planove da „manje obdarene“  treba postupno eliminisati kako bi se čovečanstvo poštedelo nesreća prenaseljene planete. Otvoriti Lebens raum, kako je to definisao Hitler. U demografski rastvor uspeo je da ubaci Kosovo i Albance.

Opisujući istraživačkog novinara Vulfa, autor piše: „To što je sebe proizveo u tako zahtevno zvanje, manje je bilo izraz nadmenosti i još manje odsustva svesti o sopstvenim ograničenjima, a više potreba da u još uvek haotičnom koordinarnom sistemu, i sebi i drugima odredi mesto. Da pronađe bilo kakav trag“.

Pasus je autobiografski. Čitava knjiga je sasvim lična pošto autor kroz stvarne ili likove koje je smislio prenosi svoje mišljenje o svetu zagubljenog moralnog kompasa. Odlučio je da se ne ponaša kao direktor CNN-a koga citira: „Nije naš posao da damo ljudima to što oni žele već ono što mi odlučimo da treba da imaju“. 

Autor kombinuje svoje obrazovanje, iskustva i saznanja koja je sticao po svetu kako bi realizovao ambiciozan poduhvat da se, kao novajlija, ubaci u svet teorija zavera. Zavera koje distribuiraju pohlepni moćnici koji  gramzivo gomilaju vlast  i materijalna dobra da bi prekrili istinitost projekata na kojima rade.

Miklja nije uzbunjivač. Pre bi se reklo da je pobunjenik savesti iako je njegova savest čista. Upustio se u borbu dobra i zla vraćajući se teološkim korenima debate, pa u jednom trenutku kao da je zaboravio da piše triler.

Poglavlje o nedavnoj izbegličkoj krizi je sušta realnost, iako je zamišljeni izveštaj sa sastanka Bilderberg grupe malo nategnut. Ne smeta, ipak je ovo autoru prvenac u konstrukcijama trilersko-detektivskih zapleta.

Mikljine reči kotrljaju se pitko, ali rečenice nose tajnu opsežnog istraživačkog rada. On je kao literarni stahanovac ambiciozno kopao po literaturi, uključujući i onu koja svakako nije bila njegova preokupacija pre nego što se latio pisanja. On nije hemičar da bi iz glave mogao da da definiciju jodina ili tritijuma. Da piše i o temama vezanim za ezoteriju, alhemiju ili Rozenkrojcere...

Gotovo da nema koga nije pomenuo. Apostola Pavla i Tukidida, Dantea, Kanta i Kjerkegora, Junga i Dostojevskog, Cvijića, Orvela, Gandija i De Gola, Hemingveja, Čomskog, Asanža, Snoudena i Varufakisa, papu Franju. Zbog alhemije je čitao Al Razija i Rabinoviča. Citati su tu da bi potvrdili autorove teze. Da ovo nije roman, bibliografija bi na kraju knjige svakako bi bila obimna.

Koliko ljudi ima slobodu izbora, pita se autor. Koliko je onih koji mogu da žive u skladu sa sopstvenim željama, u ovom slučaju u miru sa svojom savešću? Miklja je sebi omogućio da nosi baklju i razgrće tamu. Deklarisao se kao protivnik ekstremnog individualizma koji je ovaploćenje pohlepe i bezosećajnosti.

Zato upozorava da nam je, možda, ostalo samo nekoliko godina do trenutka kada će najveće tehnološke kompanije i službi korporativnog kapitalizma u potpunosti potčiniti svet i naše privatne živote, čak i snove.

To ovoj knjizi daje veću vrednost od ambiciozne želje da baš ništa ne propusti sa menija. Pred vama je angažovana knjiga. Projekat stvaranja što šireg saveza protiv nečastivog koji je svuda oko nas. Apokalipsa kao otkrovenje a ne kraj.

Triler model Dena Brauna upotrebljen je samo kao popularna forma, a u stvari je ovo autorova politička ispovest. Vulf iz knjige je Miklja koji je ovde pred nama.

Autor: Boško Jakšić