Borhesove „Maštarije“ i biblioteke

Brojni su komentari i diskusije koji su se poveli na temu priča genijalnog pisca po imenu Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (1899-1986). Njegov uticaj je priznat na svetskom nivou i često prevazilazi okvire književnosti. Brojne discipline kao što su neurologija, informatika, psihologija, pa čak i fizika su se pozivale na ideje pomenute u njegovim pričama. Kako mu je to uspelo? Sasvim sigurno, biblioteke su odigrale veliku ulogu u oblikovanju njegovog obrazovanja i kreativnosti.

Prvi plaćeni posao poznatog argentinskog pisca bio je na poziciji bibliotekara i to u njegovoj 39. godini. Opštinska biblioteka Migel Kane u Buenos Ajresu je poznata po tome što je Borhes u njoj radio od 1938. do 1946. godine. Baš u tom periodu je napisao najveći broj priča koje će kasnije biti uvrštene u njegovo najpoznatije delo, „Maštarije“, prvi put objavljeno u celosti 1944. godine.

Na prvi pogled, „Tlen, Ukbar, Orbis Tertius“ može da se čita kao policijska priča u kojoj su protagonisti dva ostrašćena bibliofila. Knjige postaju važan izvor informacija u potrazi za izmišljenom planetom Tlen, koju je grupa intelektualaca izmaštala nekoliko decenija ranije. Enciklopedije, katalozi i pojedini predmeti poslužiće kao tragovi koji vode do misteriozne planete koja ima sopstvene zemlje, jezike, nauku i umetnost.

Od nekoliko knjiga koje se pominju u Ukbaru (oblasti na planeti Tlen), pripovedač uspeva da pronađe samo jednu u katalogu knjižare Bernarda Kvariča. Treba napomenuti da ovaj katalog i dalje postoji i može se konsultovati na internetu. Britanac Bernard Aleksandar Kristijan Kvarič bio je jedan od najpoznatijih knjižara u Evropi. Imao je jednu od najvrednijih kolekcija sa najređim naslovima na kontinentu, a među najvrednijim knjigama našla se i Gutenbergova Biblija, koja je pokrenula revoluciju u masovnom štampanju knjiga. Što se samog Borhesa tiče, nije mogao biti manje pažljiv u odabiru knjižara o kojima će pisati jer dobar čitalac mora da poznaje najbolje biblioteke i najbolje trgovce knjigama.

Ova priča je bogata i drugim zanimljivim detaljima. Na primer, čuveni 11. tom Prve tlenske enciklopedije opisan je kao „knjiga velikoosminskog formata“. Ovaj opis odgovara starinskom formatu knjiga čije su dimezije 19 sa 22cm, a bile su pravljene od ručno rađenog papira, presavijanog nekoliko puta. Činjenica da je Borhes uvrstio ovu informaciju u priču ukazuje na to da je bio istinski bibliofil koji se razumeo i u formate knjiga, a ne samo u njihov sadržaj.

U priči „Pjer Menar, Pisac Don Kihota“, Borhes nas upoznaje sa izmišljenim autorom i fiktivnim katalogom njegovih naslova, među kojima će se naći i „Don Kihot“. Činjenica da dovodi do ekstrema stvarnost u kojoj se prepliću mašta i Servantesova proza može se protumačiti ne samo kao omaž „Kihotu“, već i svim klasičnim delima koja se mogu čitati i tumačiti iznova i u današnje vreme. O Borhesu se može reći isto što on sam kaže za Pjera Menara: „Menar je (možda i nehotice) jednu oveštalu i svedenu veštinu čitanja obogatio jednom novom tehnikom, tehnikom dragovoljnog anahronizma i pogrešnih nadležnosti“. Zamišljamo njegovu biblioteku kao mesto gde su naslovi pisani pre nekoliko vekova svi smešteni zajedno, spremni za čitanje kao da su juče napisani. Ovom pričom Borhes nam nudi ključ za čitanje klasičnih dela kao da pripadaju savremenoj književnosti. Jer gotovo da je tako. Kako sam kaže: „Ova tehnika pustolovinama puni i najspokojnije knjige“.

Osvrnimo se na „Vavilonsku biblioteku“. U ovoj priči se opet susrećemo sa jedinstvenim univerzumom koji je ovaj put smešten u jedan od Borhesovih omiljenih mesta – u biblioteku. U ovom slučaju, biblioteka jeste univerzum i svaka osoba koja živi (ili preživljava) u njemu je bibliotekar. Zamislite samo, nailazimo na usamljene, nasilne, mistične bibliotekare, kao i na druge koji su ujedinjeni zajedničkom sektom ili ideologijom. Kroz ovu biblioteku se doslovno može putovati. U njenim šestougaonim galerijama smeštene su brojne knjige koje u sebi sadrže čitavu prošlost i budućnost.

Pojedinci su povezivali ovu priču sa idejom o biblioteci kao raju, dok su drugi smatrali da najavljuje dolazak virtuelnog univerzuma interneta. Jedino što se može tvrditi sa sigurnošću je da ova priča budi žustre rasprave. Kao što to često biva, Borhesove ideje predstavljaju dve krajnosti – razum i dvosmislenost. Biblioteka svojom veličinom predstavlja ne samo izvor znanja, već i sve ono što nikada nećemo saznati. Samo njeno postojanje je nepobitni dokaz o našem beskrajnom neznanju, što je, nakon malo promišljanja, prilično uznemirujuća činjenica. Tu atmosferu autor najviše želi da prenese ovom pričom. Ali i uprkos tome, „Vavilonska biblioteka“ se može smatrati neizostavnim štivom za svakog bibliotekara i ljubitelja knjiga.

Svaka Borhesova priča, svaki pasus koji napiše daje prostora brojnim teorijama i interpretacijama i zbog na čitaoce ostavlja najraznovrsnije utiske. Nakon čitanja „Maštarija“, knjige nisu više samo izvor informacija i čine nam se misterioznim i kompleksnim. Ova knjgia sadrži stotine bibliografskih podataka i čitalac prosto poželi da detaljno izuči svaki od njih. Ali njihov broj nije ono što zaista zadivljuje, već Borhesov talenat da „sažme“ najodvažnije filozofske postulate u svega nekoliko redova. Borhesove priče čine sa filozofijom isto što i poezija sa emocijama: pojačava smisao, sažima i reprodukuje.

Izvor: casadelaliteratura.gob.pe

Prevod: Sonja Laštro