Bora Ćosić: Krleža je najveći

Da je pisac Bora Ćosić (94) napisao samo knjigu „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ iz 1969, kojom prikazuje šta su u društvu izazvali revolucija i dolazak socijalizma, a sve to viđeno i doživljeno iz dečje perspektive, bilo bi dovoljno da se krupnim slovima upiše u ovdašnju (književnu) istoriju. No, na sreću čitalaca, objavio je više od 50 naslova – romana, eseja, pripovedaka, zbirki pesama, dnevnika, putopisa i monografija. Osim pomenutog romana, za koji je dobio Ninovu nagradu, proslavio se i delima „Kuća lopova“, „Priče o zanatima“, „Tutori“, „Doktor Krleža“...

Foto: Lidija Klasić-Krnjaić

Rođen je u Zagrebu 1932, a najveći deo života, od 1937. do 1992, proveo je u Beogradu. Ne mireći se s ratnom politikom i divljanjem nacionalizma početkom devedesetih odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Poslednje tri decenije adresa mu je u Berlinu. Svoj život je svojevremeno sažeo u rečenici: „Rođen sam u Zagrebu, umro u Beogradu, a živim u Berlinu.“

Za sebe kaže da je najstariji (živi) srpski pisac. Nekom prilikom je govorio da je knjiga „jedno pastorče, pojava bez roditelja“, ali on nije zabrinut za njenu budućnost, naprotiv – veruje da će knjige istrajati. Tokom ove godine u Beogradu su mu izašle dve knjige. To je tek jedan od povoda za razgovor za NIN.

Nedavno je u beogradskoj Laguni izašla vaša knjiga „Skoro sve“, u kojoj je sabran najveći deo vaših pesama. Zašto pesništvo, kako ste napisali, smatrate neprirodnom radnjom?

Zato što jezik poezije nije onaj svakodnevnog govora, pa ga njen čitalac mora naučiti skoro kao kada strani jezik uči.

Da li mislite da ljudi danas, u ovom ubrzanom i površnom svetu, ne mogu da prepoznaju neku dubinu ili lepotu u, recimo, Bodlerovom „Cveću zla“?

Teško je poeziji u zemlji kao što je današnja Srbija, vidno duhovno pohabana i poseljačena. Tako mali odred savremenih pesnika, bez pravog odjeka, prave publike i bilo kakve podrške, mora se osećati kao nekakva menjševička klasa i kao unutrašnja emigracija.

Ove godine su u izdanju Loma izašli i vaši dnevnici 2020–2025. Dnevnici, koje ste i ranije objavljivali, posebna su vrsta izlaganja pred čitaocima – to vam nije problem?

Pisati dnevnik tako što ćete zabeležiti gde ste bili, koga ste sreli, šta ste kupili i šta ste jeli – besmisleno je. Mislim da se dnevni zapisi ipak moraju odnositi na ono što čovek tokom tog dana pomisli, šta mu se u toj pomisli učini vredno za zapamtiti.

Vi ste najstariji pisac s ovih, kako se to popularno kaže, postjugoslovenskih prostora. Da li mislite da je književnost jedna od retkih tačaka koja svih ovih godina spaja nekadašnje države Jugoslavije? Evo, od te starije generacije vi ste jednako čitani i u Beogradu i u Zagrebu, podjednako kao, kad je reč o mlađima, na primer Miljenko Jergović. I nije potrebno bilo kakvo prevođenje knjiga…

Da čovek svojom starošću mora zadobiti neku pažnju, nije obavezno, to znam po sebi. Stari ljudi mahom su smetnja mladima, što možda i nije nepravedno. Tako ja sakupljam svoj mali rodoslov pesnički: ja sam potomak beogradskog nadrealizma, moji roditelji su Marko Ristić, Duško Matić, Vučo. Moja rodbina Mija Pavlović i Vasko Popa. Moja sabraća Miljković, Bora Radović, Aca Ristović, Ibrahim Hadžić. Moje posestrime Mirjana Stefanović i Radmila Lazić. Moji potomci Milena Marković, Čakarević, Nikola Živanović.

Kako danas zovete jezik na kojem pišete? Nekad je to bio srpskohrvatski…

Jezik kojim pišem ima najviše srpskih reči, ali ima i hrvatskih, kako će ga neko zvati, nije me briga.

Kao neko ko je iskusio najveći deo 20. veka, jeste li danas jugonostalgični, odnosno žalite li za nečim iz velike Jugoslavije? Zašto je Tito, kako kažete, prosvećeni diktator i naša najveća ličnost u 20. veku?

Jugoslavija je, bez obzira na sadašnje shvatanje i svega što je u njoj bilo problematično, bila jedna respektabilna zemlja, superiorna spram današnjih kneževina na njenom tlu. Tito, takođe, ličnost je kontroverzna, ali prema njemu su današnji njegovi naslednici patuljci.

U tom socijalizmu ste doživeli obustavu izdavanja vaših knjiga, te skidanje predstava i filmova rađenih po vašim delima. Da li cenzura može vrlo lako umetnika da odvede u autocenzuru? Jeste li vi bili u takvom iskušenju?

Nema te cenzure koja ima trajnu moć, pre ili posle će pući, tako sam se osećao i kad sam bio najzabranjivaniji – znao sam da mora proći.

Najveći deo života ste proveli u Beogradu, koji ste napustili 1992, usred ratnog i nacionalističkog ludila, ali ste često isticali da ste to učinili svojom voljom, a ne pod pretnjama, kao što je to bio slučaj s nekima. Iz Beograda odlazite u Rovinj, potom u Berlin, gde ste i danas. Je li bilo teško kretati život iz početka u 60. godini?

Odlazeći na početku rata iz ove zemlje nisam se osećao kao emigrant, samo sam promenio mesto boravka, ovo prethodno je postalo zagušljivo, tražio sam svežiji zrak.

Zanimljivo, na odlasku iz Beograda, do stanice vas je pratio vaš prijatelj, filozof i književnik Radomir Konstantinović. Kako se danas sećate tog rastanka s njim?

Jeste, Konstantinović me je ispratio, ali znao sam da ćemo se opet sresti i nastaviti onde gde smo u našem prijateljstvu zamalo zastali. Šteta je što još uvek današnji Srbi ne razumeju da žive upravo u Radetovoj palanci.

Spomenuli smo Konstantinovića, ali voleo bih da se osvrnemo na još neke ključne ličnosti jugoslovenske književnosti sa kojima ste se sretali ili družili, jer vi ste danas jedan od retkih svedoka te epohe. Recimo, Miroslav Krleža, koji je jedan od onih kojima ste se temeljno bavili, a reklo bi se i da ste mu se divili. Objavili ste i eseje „Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže“ i roman „Doktor Krleža“… Šta ste vi pronalazili kod Krleže?

Krleža je nesumnjivo najveća stavka naše literature, ovom sam u svojim knjigama svejedno nešto malo dodao.

Zanimljivo je da ste ga samo jednom sreli – u Sarajevu 1961, kada je želeo da vas obavesti o borbi između Vladana Desnice i Gustava Krkleca...

Epizoda u kojoj sam ga upoznao zaista je imala nešto detinjasto u sebi, kao što je, uz svu njegovu veličinu, njegova ruka u mojoj učinila mi se majušnom, dečjom.

Jeste da u Srbiji postoji nagrada „Vladan Desnica“ i da su nedavno objavljena njegova sabrana dela, ali čini li vam se da on ne zauzima mesto koje mu pripada?

Desnica nije jedini pisac zanemaren bez obzira na značaj. Osim što je imao još jednu otežavajuću okolnost – bio je srpski pisac u Hrvatskoj.

Kad ste dobili Ninovu nagradu za „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji“, na ulici vam je prišao Ivo Andrić i čestitao vam, rekavši da je „tu knjižicu bilo teško napisati“. Kako su vam tada zvučale reči nobelovca?

Andrić je bio osoba zakopčana, osim one ulične čestitke nisam od njega čuo ništa o svojoj knjizi, to sam doznao od Vuča, kome je o tome govorio.

Upoznali ste i Miloša Crnjanskog. Da li ste i vi, kao mnogi, jasno odvajali njegov lik od njegovog dela, koje spada u sam vrh jugoslovenske književnosti? To je slično kao sa Ginterom Grasom, koji je odličan književnik, ali mnogi koriste priliku da istaknu i činjenicu da je u mladosti bio u nacističkim SS jedinicama. Vi ste ga branili kad su ga napadali, pa čak su i tražili da mu se oduzme Nobel, a poneli ste i nagradu s njegovim imenom…

Ima dovoljno primera diskrepancije nečijeg dela i njegovih ovovremenih shvatanja. Jer delo ostaje, a nazori su često promenljivi. Ne verujem, zapravo, u one sa stalnim stavom, to ostaje samo nepromenljivim filistrima. I Crnjanskom i Grasu dopuštam da se menjaju na ovaj ili onaj način. Pun je svet konvertita, disidenata, prelivoda. Bolje je, naravno, kada od dogmate postane liberal, nego kada se univerzitetski profesor pronikne u zlikovca. Bliži mi je primer Latinke Perović od onog Nikole Koljevića.

Moramo spomenuti i Danila Kiša, o čijem delu je, čini se, sve rečeno, ali, budući da ste ga i lično znali, kako ste doživeli optužbe za plagijat nakon što je objavio „Grobnicu za Borisa Davidoviča“? Šta vam je on govorio o tome?

Uvek su postojali minorni ljudi spremni da oblate mnogo većeg od sebe, to je bio slučaj i sa Kišom. Danilo nije bio lak čovek, uza sav svoj dar bio je frustriran, prgav, samosvojan, tako su oni besmisleni napadi pali na plodno tle da razviju njegovu neurozu. Iz koje je, na sreću, izašao na briljantan način.

Pre nekoliko sedmica akademik SANU Dušan Otašević o vama mi je kazao: „Kad se kaže Ćosić – ja mislim na Boru, a ne na Dobricu.“ Jesu li vas često pitali ili povezivali s ovim drugim Ćosićem, kojeg su neki krugovi onih nesrećnih godina krstili „Ocem nacije“?

Dobrica, sa svom svojom voćarsko-kalemarskom prošlošću, nastojao je da se približi mladim gradskim ljudima, tako je nastala rana družba koja se iz razumljivih razloga raspala.

U medijima ste više puta pominjani kao ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu. Kako doživljavate takve naslove?

Nobel je, uz sve pogreške kod pojedinih izbora, ostao velika nagrada, vrlo udaljena od naše palanke. Andrić je bio čudan izuzetak. Osim toga, predlog za dodelu treba da potekne od neke institucije, ne poznajem takvu.

Kad se vode debate ili se prave, zvanične ili nezvanične, liste najboljih jugoslovenskih romana, nezaobilazno se navodi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“. To mora da prija sujeti jednog književnika?

Vrednovanja su uvek stvar mnjenja. Bez obzira na popularnost „Uloge porodice“, meni su najvažniji „Doktor Krleža“ i „Tutori“.

I „Tutori“ iz 1978. su takođe bili kritika tadašnjeg društva, jesu li se našli pod udarom?

„Tutori“ uopšte nisu zabranjivani, zabranjena je prva knjiga „Kuća lopova“, a „Uloga porodice“ je trpela velike kritike, dramatizacija jeste skinuta sa repetoara.

U arhivi NIN-a sam našao vašu izjavu povodom dobijanja NIN-ove nagrade (1969) za taj roman – kazali ste da on predstavlja „neku vrstu ikonografije jednog vremena (…) To vreme bilo je i patetično i tragično, ali tragiku je uvek ublažavala neka čudna, gotovo paradoksalna veselost. Pisanje knjige, kasnije, imalo je za rezultat postepeno eliminisanje patetike i pojačavanje ironije“. Ironija i smeh su (bili) dobro sredstvo oslobađanja?

Naravno da se svačiji jezik menja, tako je i u mene bilo najpre ludizma, potom sve više skepse.

Na kraju, sa takvim životnim iskustvom, jeste li zabrinuti za budućnost sveta? Imamo ratove, stradanja, a vidimo i da veliki deo sveta – uključujući ovaj naš region, kao i Nemačku u kojoj vi živite – sve više ide udesno...

Ne znam šta svet ovakav kakav je može očekivati...

Autor: Boban Karović

Izvor: NIN