„Bolje bi nam bilo po dečjim pravilima“ Julijana Adamović o „Divljim guskama“, svom hit romanu u regionu
„Strah od napuštanja je stepenica kojom svako od nas zakorači“, kaže Julijana Adamović, autorka knjige „Divlje guske“.
Reč je o novom naslovu u izdanju Lagune, romanu (2018) propraćenom pozitivnim kritikama i po rečima Miljenka Jergovića ostvarenju koje „nadmašuje sve što je do sada napisala“, a to su nagrađivane zbirke priča „Kako su nas ukrali Cigani“, „Konzerviranje“, „Glineni anđeli“…
Radnja romana „Divlje guske“ je smeštena u sedamdesete godine XX veka, u neimenovano panonsko seoce opterećeno zatvorenošću, nemaštinom i ratnim traumama o kojima se uglavnom ćuti, a u središtu pažnje su dve devojčice, svakodnevica, ruralna sredina…
Na pitanje šta je bio vas osnovni poriv, motiv da se lati pisanja „Divljih gusaka“ i otkud baš taj i takav naslov, autorka – rođena 1969. u Bačkoj koja živi i radi u Vukovaru – veli:
„Teško je izdvojiti jedan poriv ili motiv. Uvek je to splet više njih. Tako je i s ovim romanom. No, ako bih morala izdvojiti jedan motiv, glavnu potku oko koje sam konstruisala priču, onda je to strah od napuštanja. To je jedna od primarnih stepenica kojom svako od nas zakorači. Netko ima dovoljno čvrste ruke koje ga pridržavaju i u život uđe sigurnijim korakom. Neko se spotakne, pa mu tako svaka sledeća stepenica izaziva strepnju, najčešće potpuno nesvesnu.“
I za dati naslov, napominje, bilo je nekoliko razloga:
„Opet je u igri više 'zato'. Između ostalog jer je u romanu dosta gusaka, doslovno ili metaforički divljih; zato jer su divlje guske društveno ustrojene upravo suprotno od onoga o čemu smo prethodno govorili: ne napuštaju nemoćne članove svoga jata. A, i zato što su mi u trenucima premišljanja oko naslova iznad glave preletele dve divlje guske, u (za njih) prilično niskom letu. Bio je to fascinantan prizor. Postoji tu i priča o jednom snu, no da ne idemo previše u širinu. Pustimo čitaoce neka svako otkrije svoj 'razlog'“.
Opasku da je svojevrstan „glavni lik“ knjige zapravo dečiji pogled na svet, i dilemu kakva je stvarnost u kojoj živimo ako umemo da gledamo dečijim očima, ispratila je rekavši:
„Rekla bih da se stvarnost, gledano dečjim očima, troši na besmislene trzavice. Svet bi funkcionisao mnogo prirodnije i bolje da ga je po dečijim kriterijumima i pravilima.“
