Bojan Savić Ostojić dobitnik je Nagrade „Zlatni suncokret“ za 2025. godinu za roman „Lusi“, koja se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje na srpskom govornom području u žanrovima romana, pripovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike, saopštili su iz kompanije Vital.

Žiri u sastavu: Milica Vučković, Zoran Paunović i Dragan Babić (predsednik) jednoglasno je doneo odluku. Nagrada, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće uručena u petak 27. marta u 15 sati u restoranu „Tri šešira“ u Beogradu.

„Pričom o vezi pripovedača Zorana i neobične devojke čiji se nadimak krije u naslovu romana, Bojan Savić Ostojić skicira domete prijateljstva, simpatije i ljubavi, ali i opisuje potragu za boljom i spokojnijom prošlošću“, navodi se u saopštenju žirija o dodaje:

„Rekonstrukcija jednog odnosa tako raste u nepouzdano sećanje na protekle etape života individue, generacije i društva, a dok ispisuje novu verziju istorije, narator definiše identitet i pojedinca i kolektiva.

Motiv zaljubljenosti, bila ona konkretna ili simbolička, dominira romanom i pokazuje usredsređenost protagoniste na duhovnu opsesiju kojom uspostavlja okvire fizičkog sveta – od ulica kojima se kreće i prostora koje naseljava do elemenata popularne kulture koji opisuju njegova unutrašnja stanja.

Veza dvoje junaka romana ’Lusi’ istovremeno je i ostvarena i neostvarena, i konkretna i ezoterična, a u toj sveobuhvatnosti krije se više različitih ključeva za čitanje i razumevanje ovog dela.“

„Pisao sam ’Lusi’ ne znajući kuda će me tekst odvesti, kao kad zapodenete razgovor sa nepoznatim“, rekao je Savić Ostojić i dodao: „Bilo mi je jedino važno da održim ton koji se nametnuo u prvim rečenicama. Ali bilo mi je nužno i da kroz celu knjigu održim portret posvećen čulnim detaljima, mnogo više nego psihološkim odlikama. Želeo sam da se lik zaista pojavi pred čitaocem, a ne da mu ga ja objašnjavam. S vremenom, kako je lavina odmicala – jer dok pišemo, usput shvatamo šta želimo, barem je tako u mom slučaju – shvatio sam da ću svu tu energiju usmeriti u proučavanje muško-ženskog odnosa koji nije ni prijateljski ni ljubavni, ali koji je i te kako autentičan i neosporan. Tako su nastali Lusi i Zoran, kao jedan samosvojan, svojeglav par u kojem se podrazumevaju i odanost i neposesivnost, i u kojem je najveća vrednost sagovorništvo.“

Kao dekor priče Savić Ostojić je prikazao Beograd kakav pamti iz tinejdžerskih godina, „grad koji je, što je za pisanje savršeno, maltene potpuno nestao, i tako sam bez zazora mogao da se prepustim prizivanju svih rituala koji su se u tim godinama podrazumevali, a koji danas zvuče kao artefakti.“

Govoreći o nagradi koju je dobio, autor romana „Lusi“ je rekao: „Neizmerno mi je drago što je takva knjiga dobila priznanje žirija Vitalove nagrade. Među njenim laureatima neosporno su mi najbliži David Albahari i Tanja Stupar Trifunović. Drago mi je, i šire, što je nagrađivanjem ’Lusi’ nagrađena i jedna, uslovno rečeno, eksperimentalna poetika i nadam se da će to navesti autore da se, svako u svojoj poetici, dodatno oslobode nekih oveštalih romanesknih konvencija, a naposletku ohrabriti i izdavače da, kad je o domaćoj prozi reč, svoje godišnje planove zaokružuju smelije.

Bojan Savić Ostojić (1983) je pisac i prevodilac. Osim nekoliko knjiga pesama i fragmenata, objavio je i novelu „Punkt“ (2017), putopisne fragmente „Varvarin u Evropi“ (2022) i romane „Nema oaze“ (2019), „Ništa nije ničije“ (2020), „Vreme vode“ (2023) i „Lusi“ (2025). Prevodi sa francuskog, a dela su mu prevedena na nemački jezik.

Nagrada „Zlatni suncokret“, u javnosti poznata kao Vitalova nagrada, dodeljuje se od 1996. godine. Među dosadašnjim dobitnicima su: Ivan V. Lalić, Radoslav Petković, David Albahari, Dragoslav Mihailović, Dragan Velikić, Tanja Stupar Trifunović, Goran Petrović, Milenko Bodirogić i drugi.