„Bleferski vodič: vino“ – Korisna igra opštim mestima
Do pre nekoliko decenija potcenjeni u intelektualnim krugovima, bleferski vodiči za određenu oblast, ako su urađeni najsavesnije moguće, s promenom duha vremena počeli su da dobijaju na značaju. S obzirom na to da sve više ljudi zbog egzistencije mora da radi sve više slabo plaćenih poslova i na neverovatno virtualno umnožavanje količine informacija – ali i dezinformacija – korektni priručnici uopšte, danas mnogima ostaju gotovo jedini način za sticanje kakvog-takvog obrazovanja. I, s druge strane: ukoliko autor(i) ima(ju) nameru da štivo o kakvima govorimo bude iole primećeno, nema načina da se informacija u vidu takve knjige danas istakne ako ona na malom prostoru nije obrađena vrlo ekonomično i pregledno. Posebno ako je primenjena na večitu temu kakva je vino, koje je tretirano, na primer, još u Starom zavetu počev od „Legende o potopu“ („I napiv se vina opi se /Noje, op. D.P./, i otkri se nasred šatora svog"), dok je shvatanje vina kao Isusove krvi deo novozavetnog nasleđa.
Ponešto od toga pominju i Džonatan Gudol i Hari Ers u svom „bleferskom vodiču“. I mnogo više od toga: štivo, između ostalog, donosi pregled vinskog pribora, zemalja-proizvođača vina, poželjnih gestova na degustaciji ili u komunikaciji sa konobarom a, između 61. i 63. stranice, sistematizovan presek najznačajnijih crvenih, belih, roze i „iskričavih“ vina (iz knjige učimo da bi tu bilo pogrešno reći „gazirano“). Podela ciljne grupe ove knjige nije toliko metodološki stroga ali provejava, te pažljiv čitalac može primetiti da se Gudol i Ers obraćaju čitaocima usmerenim ka običnom, naprednom i iskusnom „bleferstvu“.
Autorska komunikacija s publikom je uglavnom kolokvijalna, a u svojim vrhuncima, poprima prozni šmek: „Oni (novi proizvođači, op. D.P.) izazivaju špansku tradicionalnu, mačo zaokupljenost produženim odležavanjem u ustajalim starim buradima iz kojih neizbežno nastaju umorna, oksidirana, veoma tanična vina s malo arome grožđa“ (str. 93). Gudol i Ers građu predaju ipak najpre duhovito, o čemu za ovu priliku može da posvedoči nekoliko citata: „Gevirvctraminer – takođe je poznat kao traminer, ali to je suviše kratko i lako za izgovor“ (55); „Majmun bi mogao da napravi vino“ (67) ili „Treba da imate na umu da su ljudi vrlo sentimentalni prema Italiji i dozvoljavaju sebi da veruju kako, samim tim što je zemlja lepa, i vina moraju biti dobra – a italijanski ugostitelji ovu slabost uveliko koriste“ (89). Potonji citat sugeriše da, iako autori vode računa o tome da brzo nauče čitaoca izvesnim opštim mestima, u isti mah teže i da ga sačuvaju od drugih. (Što nije nimalo paradoksalno, jer: „Privilegija blefera jeste da su nedosledni“; 97). O potonjoj smernici knjige svedoči Gudolovo i Ersovo razračunavanje sa stereotipima poput „In vino veritas“ ili da je Nemačka izrazito pivska zemlja, da kiselo u vinskom žargonu znači nedostatak, ili da kao značajne destinacije za naslovnu temu treba shvatiti samo vinski tradirane zemlje poput Francuske, Španije ili Italije. Međutim, čak i pojedince koji prate promene trendova u vezi sa temom, vrebaju stereotipi: kada se spomene da među nove masovne države-proizvođače zaslužne za svojevrsnu demokratizaciju vina spadaju Australija, Novi Zeland i Južnoafrička Republika, i dalje malo ko zna da se u potonjoj desertni muskat pravi još od sredine 17. veka. Pošto će o takvim stvarima većina zainteresovane publike prvi put čuti od Gudola i Ersa, ova knjiga, iako bi se možda drugačije očekivalo, zapravo srazmerno manje služi opštim mestima no što ih razbija.
Autor: Domagoj Petrović
