„Black Light“, Mračna budućnost i tri radosti čitanja
Jednog ni po čemu posebnog beogradskog popodneva, nepoznata žena pala je iz vedra neba na raskrsnicu Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske, i na mestu ostala mrtva. Čim otvorite novi roman Miomira Petrovića „Black Light“ (Laguna, 2018), srećete se s onom vrstom narativne udice kojoj strastveni čitalac teško može da odoli.
Ovaj incident imao je šest svedoka, sve komšije iz kraja, ali, iako ih je događaj sve uznemirio, samo jednom od njih toliko nije dao mira da je započeo sopstvenu malu istragu o tome šta se tu zapravo desilo.
Ne znam kako vi, ali ja sam tu gotov. Ulažem pažnju, vreme, novac. Šta treba.
I to nije sve.
Glavni lik, detektiv-amater što se upušta u košmarnu istragu koja će pokrenuti tektonske poremećaje u društvu veteran je Oslobodilačkog fronta, koji je, opet, poražen od Poretka, kapitulirao na grčkom rtu S. Čekajte malo, čekajte malo, kad se to desilo? Dobro ste razumeli. Radnja je, uz sve to, smeštena u blisku budućnost koja je veća papazjanija i od ove naše sadašnjosti, ako je to uopšte moguće. Ali, ništa ne brinite, krećemo se u dobrom pravcu.
Neke natuknice šta se desilo/će se desiti: prvo je došlo do centralizacije sveta, njegove fragmentacije, pa još surovije centralizacije. Epidemija pobuna i terorističkih akata pretvorio se u opšti rat, ali je Poredak na kraju pobedio i trenutno su lične i sve druge slobode skoro svuda vrlo ograničene. U tom previrućem mozaiku, u široj slici, Beograd je tranzitno-sabirna pijaca duša. Na prvi pogled izgleda kao poslovično poslednja rupa na svirali, ali iskre požara koji je spalio sve znale su da nastanu i na zabitijim mestima.
Miomiru Petroviću ni do sada žanr-roman kao takav nije bio stran. U najčešće istorijskim okvirima njegovih najslavnijih dela, onih koja su u naslovu sledila prepoznatljivu matricu aliterativnog dvorečja („Lisičije ludilo“, 2005; „Bakarni bubnjevi“, 2009; „Miris mraka“, 2013), provlačili su se elementi trilera i mistike. Ove 2018. godine, međutim, kod njega je na red došla čista naučna fantastika, jer je to danas verovatno najrelevantniji književni žanr ako želite ozbiljno da se bavite čovekovim mestom u svetu. Zašto? Zato što kao autor prosto ne možete da ignorišete geopolitička, klasna i tehnološka previranja čak i ako želite da pišete ljubavnu priču. Ili posebno tad.
A naučna fantastika kod Petrovića je pravoverna, pisana po svim pravilima kanona, bez zadrške ili ironičnog odmaka, a opet žestoka, maštovita i hrabra. Jedna od ključnih veština u ovom žanru oduvek je bila građenje svetova: Petrovićev svet je strpljivo zamišljen od temelja nagore, izgrađen do najsitnijih fasadnih detalja. I ta budućnost, pride, neprijatno izgleda kao da nije daleko, otprilike tu odmah iza ćoška. Iznenađenje je samo oblik koji je poprimila.
Naime, kad sam bio dete – odrastao sedamdesetih – naivni futurizam naučno popularnih članaka kakvi su, na primer, mogli da se čitaju u jednom Politikinom zabavniku, bavio se tada svim onim što nas navodno čeka, pilulama koje će zameniti hranu, letećim automobilima i kućnim bioskopima (za mene tada sve nedostižna utopija, ponajviše ovo poslednje, a to smo dobili prvo; ostalo, je li, još čekamo). Ni najzagriženiji ljubitelji SF-a među nama, međutim, nisu mogli da pretpostave da je ono što ćemo zaista doživeti više nekakva posebno mračna distopija – onomad smo je zvali antiutopija – jer ovaj svet to danas već skoro jeste, na korak od masovnog požara. Petrovićev se samo nadovezuje na ono što bismo dalje mogli da očekujemo.
Sve to, doduše, ne bi bilo bogzna šta bez likova i pisac to dobro zna. Likovi su u ovoj knjizi i te kako životni. Ako žanrovska književnost – bilo kog žanra – ima neku ozbiljnu manu, to je da likovi pate zbog zapleta – najčešće ne stigneš valjano da se posvetiš i jednom i drugom, pa nepopularno žrtvuješ karakterizaciju radi priče. Najbolji primeri, kao ovde, uspevaju da postignu savršen balans. Detektivska zagonetka koja otvara ovaj roman izložena je u pravoj hiper-rašomonijadi za novo doba, a svaka verzija onoga šta su likovi videli ili misle da su videli otkriva nešto o svetu u kom žive (u kom mi živimo), ali i o njima samima, mnogo više nego što bi to postigao konvencionalan opis.
Te sudbinske ispovesti ispresecane su međuigrama koje radnju guraju napred ili je načas vraćaju u neophodnu prošlost; na kraju sve to zaliči na operu čijom se terminologijom pisac i služi u nazivima poglavlja. A onda, nakon što smo uživali u elementima kriminalističkog, psihološkog i ratnog romana, sve, kako i dolikuje, prelazi u pravu pravcatu akcionu eskapadu, ali i svojevrsni priručnik za pružanje otpora, jer je to možda ono što nam svima najviše treba.
Miomir Petrović mi je najnovijim romanom pružio materijal za razmišljanje, možda čak i razlog da se zabrinem – više nego inače – ali mi je zato uz to priredio tri radosti čitanja: pod jedan, zaintrigirao me je (veoma teško ovih dana); pod dva, doveo me je do toga da ne znam kuda ide priča (još teže); a onda, pod tri, naveo da se prepustim sigurnoj ruci majstora pripovedača da me tamo i odvede (najteže).
A kad sam konačno stigao na odredište, da budem zadovoljan kako su se stvari uplele, rasplele i ponovo uvezale. Nemali podvig, složićete se, jednako u ovoj stvarnosti kao i u bliskoj budućnosti, kakva god ona bila.
Autor: Oto Oltvanji
Izvor: Nedeljnik
