Biti ili ne biti pisac u Srbiji?

Motivacija mladih ljudi da se bave pisanjem je teren koji im to omogućuje. Pitanje je da li bi se iko u Srbiji bavio time da ne postoji prilika. Ipak, ljubav prema pisanju nije uvek dovoljna. Kakav je teren za mlade pisce u Srbiji, bliže su nam objasnili upravo oni.

Foto: Freepik

Banatski kulturni centar i Grad Kikinda redovno objavljuju konkurs za objavljivanje prve knjige mladim autorima. Matica srpska se mladim piscima posvećuje kroz redovnu Ediciju Prva knjiga Matice srpske. Pitali smo njihove predstavnike. Pitali smo autore koji su se ovim prilikama afirmisali. Pitali smo i dalje neafirmisane autore. Pitali smo Lagunu koja se ovim ne bavi, kako izgleda teren iz njihovog ugla.

Šta je teško, šta im treba?

„Kažu da je od objavljivanja prve knjige još teže objaviti drugu“, rekla je Milena Kulić. Milena je stručni saradnik Odeljenja za književnost i radi sa uredništvom Prve knjige Matice srpske. Mladom piscu je najznačajniji korak kada njegova reč postaje dostupna široj javnosti. Važno je da mladog autora ne slomi to što prvi put nije izabran baš njegov rukopis na konkursu.

Marijana Jelisavčić je mlada spisateljica koja je prvu knjigu objavila upravo preko konkursa Matice srpske. „Mislim da je najveći izazov pisanja kreativnost i kako stvoriti novu priču, a da nas neko ne optuži za plagijat.“ Kurs kreativnog pisanja proze na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ona ističe kao značajan za njeno stvaralaštvo. Na kursu su postojali razni zanimljivi izazovi. Na primer, pisanje priče bez upotrebe slova E ili glagola. „Prihvati igru?“ je zbirka priča delom nastala na kursu, koju je Marijana objavila uz pomoć Matice srpske.

Najteže je, kako kaže, napraviti finalnu verziju koja može da vodi svoj život. „Kada je vaš tekst u pitanju i kada prođete kroz njega milion puta, ne uviđate više nikakve greške. Kada sam sa lektorkom prošla kroz rukopis, sve se crvenelo.“ Takođe navodi da je važno stati sa ispravkama u jednom trenutku i staviti tačku na rukopis.

Mladi autori su spremni da čuju šta imaju da kažu stariji, iskusniji od njih, govori Milena. „Spremni su da čitaju, pokušavaju, i imaju veru u svoju autentičnost.“ Mladi pisci, po njoj, ne treba da budu prestrogi prema sebi, ali je i samodopadljivost opasna za njih.

Posle knjige

Matica srpska želi da pokaže da prva knjiga nije početak, već zrela misao mladih ljudi, koji već imaju toliko toga da kažu i toliko toga iza sebe. „Mi se trudimo da ovom edicijom prekinemo tradiciju stavljanja prve knjige na marginu“, kaže Milena. Knjige mladih autora iz njihove edicije su dostupne u bibliotekama širom Srbije i promovisane putem društvenih mreža.

Senka Vlahović, umetnička direktorka Banatskog kulturnog centra, govori o afirmaciji pisaca. „Afirmacija zavisi i od spremnosti za učestvovanje u književnom životu, medijskoj sceni. Dosta toga se oslanja na samog autora, koliko je aktivan, komunikativan i prisutan na promocijama i manifestacijama.“

Kako kaže Senka, sav dugogodišnji trud mladog pisca je urodio plodom onda kada rukopis dođe do određene grupe ljudi koja vrednuje to. Sve su to mladi ljudi koji godinama rade, nisu preko noći došli do objavljivanja knjige.

Milivoj Z. Popov je objavio knjigu „Bezbojni plamen“ putem konkursa Banatskog kulturnog centra. Milivoj razlikuje pisanje za sopstvene potrebe i za potrebe drugih. Pisac mora u vidu imati i očekivanja publike. „Rekao bih da mladi pisci nisu baš upoznati sa tržištem i kako sve funkcioniše.“ On sam, kako kaže, nije znao da će raditi na promociji svoje knjige.

Ivana Misirlić, urednica u Laguni, kaže da mnogi autori misle da je time što će objaviti knjigu sav njihov posao završen. Objašnjava da čitaoci danas očekuju od autora da imaju neki odnos sa njim, da ih autor animira. Očekuju da saznaju kako je delo nastalo, zakulisne priče. Žele da se pisac pojavljuje u javnosti, potpiše knjigu, odgovara na pitanja. „Tek kad knjiga izađe na svetlo dana, autor mora da zasuče rukave i počne da se bavi Fejsbuk i Instagram stranicom i da sam krči put do svojih čitalaca.“

Pisac u duši, ali (još) ne na korici

Urednici u Laguni dobijaju na dnevnom nivou desetine ponuda rukopisa, ali je kvalitet ponuđenog često neubedljiv. Ivana kao nedostatke navodi motivacije za postupke junaka, nedovoljno istražene teme, neoriginalan pristup. Nije sve što se napiše knjiga, ali preko 300 domaćih autora u Laguni pokazuju da nije teško postati pisac. „Nisu dovoljni samo talenat i volja, već i trud i veština“, kaže ona.

Milena Spasojević je student novinarstva u Nišu. Ona ima rukopis, ali nema izdavača – želi da joj prva knjiga bude autorsko izdanje. Smatra da je najvažnije da čovek poseduje emociju da bi bio pisac. Za nju su olovka i papir olakšanje. „Zašto ne bismo dali sebi prostora da lepe ili ružne trenutke zapišemo kako nikada ne bi izbledeli?“

Danas je lako objaviti knjigu, kaže Ivana. Može se objaviti kao selfpublished na Amazonu, odštampati u prvoj kopirnici ili objaviti u izdavačkoj kući, većoj ili manjoj. „Svedoci smo fenomena da danas svi žele nešto da prenesu na papir. Nažalost, ta potreba nije isto što i književno delo.“ Memoari zabašureni u izmenjena imena i okolnosti, fikcija inspirisana istorijom ili istinitim događajem nisu dovoljni, kako kaže, da nešto bude (kvalitetan) roman.

Autor: Teodora Radojičić

Izvor: localpress.org.rs