Bilo jednom u Holivudu

Kventin Tarantino je konačno rešio da se oproba i u književnim vodama. Malo je reći da mu je pošlo za rukom. Ono na šta smo navikli u scenarijima, ne izostaje ni u romanu – sjajna karakterizacija, vrcavi dijalozi, radnja koja teče kao podmazana. Ukoliko ste gledali film iz 2019. koji joj prethodi, knjiga će vam ponuditi dublji uvid u genezu likova, njihovu motivaciju i društvene okolnosti pod kojima se priča odigrava.

Čini se da u romanu koji dolazi posle istoimenog filma „Bilo jednom u Holivudu“ Tarantino izvodi manevar sličan onom koji je izveo Roman Polanski adaptirajući u scenario „Rozmarinu bebu“ Ire Levina – doduše u suprotnom smeru. Kada je Polanski (po uverenju ateista) želeo da po svaku cenu izbegne religiozni aspekt Levinovog romana, pristupio je temi iz potpuno drugog ugla – ignorišući u potpunosti religioznu potku i fokusirajući se na paranoju i unutrašnju borbu junakinje. Imajući u vidu kako se završava filmska verzija „Bilo jednom u Holivudu“, možemo reći da je Tarantino napisao knjigu za nevernike. I sve to začinjeno filmskim trivijama, omažima rediteljima čiji je uticaj prigrlio, nasiljem gde mu je mesto i gde nije. Jer znamo da Tarantino ne štedi ni svoje junake ni negativce. Knjiga postavlja više pitanja nego što daje odgovora, a jedno od ključnih koje se nameće – šta bi bilo da je Čarli Menson dobio taj ugovor za ploču i proslavio se kao muzičar?

Koristeći, između ostalog, sećanja iz prve ruke filmskih zvezda s kraja šezdesetih i ranih sedamdesetih, Tarantino pravi savršeno stilizovani kolaž hipi ere u Holivudu. Navikli smo da u njegovim ostvarenjima svi negativci dobiju ono što zaslužuju (pa i više od toga!), a knjiga je prvenstveno tu da nam da dublji uvid u okolnosti koje su dovele do kobnih događaja. Preostaje da vagamo koja bi kazna bila adekvatna za ono što se dogodilo (i da li je ona za kojom poseže autor u filmskoj verziji „Bilo jednom u Holivudu“ dovoljna). Ne zaboravimo i paralelni narativ u kojem nas upoznaje sa ocvalom filmskom zvezdom, koja se upinje da ostane relevantna i izbori sa okrutnošću industrije. Jer znamo da je Holivud podjednako surov i prema svojim miljenicima kao i prema odbačenima.

„Bilo jednom u Holivudu“ nije samo omaž jednoj eri, već i nekim od najvećih imena evropske i azijske kinematografije – poput Godara i Kurosave. U knjizi, baš kao i u filmovima, Tarantino svoje stavove, ponekad nimalo suptilno, provlači kroz unutrašnje monologe ili dijaloge između likova. Setimo se da je navukao gnev ćerke Brusa Lija načinom na koji je predstavio njenog oca na platnu, sada i u knjizi. Bilo da je u pitanju nepotrebno provlačenje kroz blato legendarnog glumca ili jednostavno lični animozitet kom je odlučio da dâ oduška, neverovatno je zabavno čitati o Brusu Liju kao još jednom u nizu iskompleksiranih i preterano ambicioznih tipova, kojih u Holivudu nikad nije manjkalo. E to je taj Tarantino kog znamo i volimo – zabavan i politički nekorektan kad god mu se ukaže prilika.

Autor teksta: Ivana Veselinović