Pisanje priča nije nimalo lak posao. Roman je na neki način lakša forma jer daje prostora autoru da razvija likove i radnju, dok čitaocu pruža dovoljno vremena da lagano utone u narativ.

Priče, s druge strane, deluju bukvalno kao brzi sastanci: veoma malo vremena je na raspolaganju da se ostavi dobar utisak. Zbog toga mi je uvek lakše da se setim više dobrih pisaca romana nego autora priča. Da pokušam – Hemingvej, Po, Bredberi, Čehov, možda još neko... Ali mislim da Džumpa Lahiri može da se pridruži ovoj grupi. Njen roman „Imenjak“ mi se toliko dopao da sam potražila još njenih dela i naišla na ovu zbirku priča koja je odlično napisana, a očigledno su tako smatrali i članovi komisije za dodelu Pulicerove nagrade.

Ako bih morala da opišem priče iz „Tumača bolesti“ jednom rečju, bila bi to „melanholija“. Prožete su tihom, blagom, bogatom i gotovo prelepom tugom – žalost koja ponekad paradoksalno deluje gotovo uzdižuće, čak i katarzično. Priče se sporo razvijaju, intenzivno su lirične, nostalgične i tiho dirljive.

„Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo sasvim obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Lahirijeva piše o Indiji i indijskom nasleđu, bilo da je reč o imigrantima na američkim univerzitetima ili ljudima u Indiji. Sama zemlja, njena kultura, verovanja, tradicije i čežnja za domom sveprisutni su motivi u svim njenim delima. I u romanu „Imenjak“ govorila je o istim stvarima, a sličnost tog dela i ovih priča lako je uočiti. Iako se slične teme ponavljaju, to vas ne ometa da uživate u predivnoj prozi i da iščekujete novu radnju u svakoj priči. Ovde nije reč o samim zapletima jer autorkino pisanje se oslanja na unutrašnji svet njenih likova, na njihove nade, snove i sećanja.

„Kad god je obeshrabren, ja mu kažem: ako sam ja uspeo da opstanem na tri kontinenta – onda nema te prepreke koju on ne bi mogao da savlada. Dok su astronauti, heroji zauvek, proveli svega nekoliko časova na Mesecu, ja sam ostao u ovom novom svetu skoro trideset godina. Znam da moj podvig nije ništa posebno. Nisam jedini čovek koji je svoju sreću potražio daleko od svog doma, i sigurno nisam prvi. Ipak, postoje trenuci kada sam zbunjen prisećajući se svake milje koju sam prešao, svakog obroka koji sam pojeo, svake osobe koju sam upoznao, svake sobe u kojoj sam spavao. Ma koliko sve skupa izgledalo sasvim obično, ipak postoje trenuci kada to prevazilazi moju maštu.“

Sveukupno sam veoma uživala u ovoj zbirci priča i trudila sam se da čitanje rastegnem na nekoliko dana kako bih što duže uživala u besprekornoj prozi. Zaista divno čitalačko iskustvo!

Izvor: Goodreads
Prevod: Dragan Matković