Bazil Vega je stručnjak za veštačku inteligenciju u svojim četrdesetim godinama, koji je zbog potpune predanosti poslu najpre izgubio ženu – udala se za drugog – a zatim i ćerku: izabrala je očuha, a ne oca s kojim praktično gubi svaki kontakt. Posle ovog iskustva glavni junak romana izvukao je pouku da ne treba slepo pratiti društvene norme u izboru posla i društva i da umesto leve – ukratko rečeno: pragmatičnije – treba jačati desnu hemisferu mozga. Taj zaključak se pobočno uklapa u one raznih teoretičara veštačke inteligencije koji ne smatraju razvoj AI (Artificial Intelligence) opasnim; naprotiv, između ostalog utoliko što ona nikada neće uspeti da pobedi ljudsku kreativnost, koja će biti isplativa i kada razvijena robotika bude dočekala svoje vekove slave.

Bazil je u rodnom gradiću blizu Pariza otvorio Bazar tufnaste zebre u kojem prodaje stvari koje nemaju nikakvu praktičnu primenu, ali su u stanju da zamisle i primoraju na razmišljanje, te pobude inspiraciju. Dućan glavnog junaka ubrzo postaje okupljalište ostalih najbitnijih likova romana, koji im, za početak, omogućuje da razviju sopstvenu kreativnost. Artur je srednjoškolski junoša koji ne uči baš najbolje i rizikuje zatvor zbog sklonosti da crta grafite, a u Bazaru tufnaste zebre će naći i posao i priliku da, u drugačijem pakovanju, nastavi sa primenom svog talenta za uličnu umetnost. Njegova majka Đulija oguglala je od posla izmišljanja mirisa za pravljenje dezodoransa koji ju je nekada snabdevao brojnim iluzijama, a koje će ona dobiti priliku da ponovo oseti u Bazilovom dućanu. (Dok nisu upoznali glavnog junaka, majka i sin su bili gotovo paralizovani, u stalnim svađama, da bi zahvaljujući njemu uspeli da katalizuju svoju volju i želju da se promene.) Odri je novinarka štrebersko-konzervativnog lokalnog lista koju privlače izazovne i originalne teme, počev od pokušaja da prikaže Bazar tufnaste zebre, pri čemu se i zaljubljuje u gazdu. Međutim, ni Đulija ne izgleda loše, a već dugo je razvedena i sama, pa se ishod neformalnog ljubavnog trougla svakako neće svideti jednoj od njih dveju. Sve te likove Bazil privlači svojom prirodnošću – čak i dok govori o naizgled najsmelijim, pa i najluđim projekcijama – pa će privući i svakog čitaoca koji se u razvojnom dobu osećao kao bela vrana zbog sopstvene kreativnosti, upravo zato što je i sam prošao slična iskustva.

U romanu postoji još razvijenih likova i pleni umećem autorke da ih uvodi diskretno, posredstvom pojedinosti, koje će razviti u sledećem poglavlju, i docnije. Takođe, ritam poglavlja u kojem za jednim koje je ispričano iz Ich – Bazilove – perspektive po pravilu sledi ono iz trećeg lica, doprinosi dinamici pripovedanja.

Jedno od brojnih zanimanja Rafael Žordano – a njena multidisciplinarnost je data s merom, u korist uverljivosti teksta – jeste psihologija ličnog razvoja i samopomoći. To je očigledno najpre iz neformalnog dnevnika kojim Bazil zatvara roman a autorka njegovim objašnjavanjem centralnog filozofskog pojma dela (smeličanstvenost – smela veličanstvenost), ali i odnosa čoveka prema kreativnosti i strahu, ukida dobar deo fikcionalnosti romana. Tako se „Bazar tufnaste zebre“ može smatrati kombinacijom umetničke književnosti i psihologije ličnog razvoja, iz kojeg će čitalac moći dosta toga da nauči.

Autor: Domagoj Petrović