Autentičnost i osećaj za duh epohe – u knjižari Delfi SKC predstavljen novi roman Nenada Novaka Stefanovića „Velika trka“
U knjižari Delfi SKC tražilo se mesto više na predstavljanju novog triler-romana Nenada Novaka Stefanovića „Velika trka“, koji nas ovom pričom vodi u Beograd 1939. i prikazuje novi slučaj islednika Krste Pavlovića (dobro poznatog junaka iz Nenadovih prethodnih romana: „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“ i „Jedno ubistvo u Patrijaršiji“).
O novom romanu, u kojem islednik Krsta Pavlović rešava slučaj ubistva uglednog industrijalca Božina Bojovića, što ga dalje vodi u veliku trku sa ubicom, vremenom i istinom, pored autora, govorile su i istoričarka Katarina Mitrović i urednica knjige Jasmina Radojičić, dok je odlomke čitao glumac Milan Caci Mihailović.
Urednica knjige Jasmina Radojičić na samom početku je opisala kako je bilo „trčati veliku trku“, zajedno sa Nenadom Novakom Stefanovićem, tokom rada na romanu.
„Proces rada na knjizi sa Nenadom je vrlo detaljan i vrlo inspirativan, i za njega kao autora, i za mene kao urednicu. Ono što bih izdvojila kao posebno važno za ovu knjigu jeste to da je Nenad zaista mnogo unapredio svoje spisateljske sposobnosti i napisao jedan izuzetan istorijski triler. Ne kažem to samo zato što je ovo njegov novi roman, već zato što se u svakom smislu vidi zrelost – i Krste kao junaka, ali i Nenada kao autora, a nadam se i mene kao urednice. Zaista je bilo zadovoljstvo raditi na ovom romanu.“
Istoričarka Katarina Mitrović prenela je svoje iskustvo čitanja novog romana Nenada Novaka Stefanovića, a govorila nam je i o razvoju lika islednika Krste Pavlovića, ali i Beograda, koji se može smatrati jednim od junaka – još od prvog romana „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“, koji se događa u Beogradu 1924. do „Velike trke“, čija je radnja smeštena u 1939. godinu.
„Nenad ima poseban osećaj za vreme, koji, moram sa tugom da konstatujem, mnogo mojih kolega istoričara ne poseduje. Ja kao Beograđanka koja se već mnogo godina oseća kao prognanica u sopstvenom gradu, kad god uzmem da čitam neku Nenadovu knjigu, poželim da se makar na sat vremena vratim u Beograd o kojem nam on piše. Što se tiče Krste Pavlovića, u prvoj knjizi ga vidimo kao mladog čoveka, veoma istraumatiziranog događajima iz Prvog svetskog rata, iako je prošlo desetak godina od strašnih događaja u Mačvi, kojima je lično svedočio, zato što je bio prevodilac u pratnji profesora Arčibalda Rajsa. I u drugoj knjizi ga prate strašne impresije, a onda dolazimo do ‘Velike trke‘, gde se oseća podvojenost. To je kao da odete u Moravsku Srbiju krajem XIV, početkom XV veka, kada nastaju najslavnija arhitektonska dela, dela likovne umetnosti, freskoslikarstva, književna dela, ali društvo živi u strahu, zagrađuje se, manastiri postaju tvrđave. E tako i ovaj Beograd ima čarlston, prijeme, Granpri, zabave, bioskope, lakoću života, ali se grade skloništa i radnja se zapravo vraća s kraja na početak, jer se Krsta na najbrutalniji mogući način, kroz lik masovnog ubice, u stvari vraća na događaje iz okupacije, iz vremena rata. Ono što se zbilo u Velikom ratu nije umrlo, i kroz taj lik masovnog ubice, koji je posle toliko godina imao mogućnost da nastavi život u Beogradu, da živi lepo, ima porodicu, ugled i karijeru, prikazano je kako je osveta ta koja uništava sve. Tu imamo jednu sjajnu poruku koliko je osveta ubitačna. I ima još mnogo tih jakih trenutaka u romanu, kao što je, recimo, trenutak objave rata.“
Bilo da piše publicistiku ili beletristiku, Nenad to čini na opčinjavajući način – slikovito i verodostojno, tako da nas prenese u vreme i mesto o kojem piše. Za to je potrebno mnogo istraživanja i šetnji gradom. Jedna od tih istraživačkih šetnji dovela je i do „Velike trke“.
„Ja sam šetač po Beogradu i gledam da svoje knjige prepešačim, ali ovoga puta sam išao kolima. Krenuo sam od hotela na Avali, srpsko-vizantijskog, koji je sada devastiran, što nije ništa neobično. Taj hotel je bio deo kompleksa Meštrovićevog Neznanog junaka i to je bilo mesto na koje su Beograđani dolazili na zabave. Pa sam se zapitao gde su se još održavale zabave u tadašnjem Beogradu, trideset i neke godine prošlog veka, kada je to zdanje izgrađeno. I onda sam kopajući – a ja kopam i po arhivama i po kućama i imam tu sreću da me ljudi svuda primaju i da mi mnogo pričaju – saznao da je jedno mesto za izlazak bilo to na Avali, a drugo je bio aerodrom, od kojeg je sada ostao samo Milankovićev hangar, tamo gde je Airport City na Novom Beogradu. I tu su Beograđani dolazili da se zabavljaju, jer gledati sletanje aviona tada je bila atrakcija. I ja sam idući kolima između te dve tačke, Avale i Novog Beograda, počeo da sklapam roman. Shvatio sam da ću napisati roman o visokom beogradskom društvu tog doba. Odatle sam krenuo. Takođe, ja sam i veliki čitač predratnih novina. Detaljno ih čitam, nasumice, recimo pogledam šta je bilo 15. avgusta 1937, detaljno pročitam šta se sve desilo u Beogradu. Tad su ljudi, na primer, oglašavali slave. Ili neko oglasi da će na Terazijama biti korotni tramvaj, koji ide na Novo groblje, ili porodica oglasi da nije u prilici da prima saučešće u kući. Sve je autentično. Trudim se da odem u crkvu kad počnem da smišljam imena za likove, jer se na mermernim tablama nalaze imena malih i velikih dobrotvora i njihovih zanimanja. Ta imena mi sama govore i o karakterima, jer se sve detaljno objasni ko su i šta su. Sklapam roman na osnovu pazla, mnoštva detalja, a onda dolazi radnja“, rekao je autor, naglasivši da istovremeno mnogo vodi računa o jeziku kojim piše. „Gledam da to ne bude standardni triler jezik, nego pokušavam da pišem u takozvanom beogradskom stilu. To je kod nas prvi promovisao Slobodan Jovanović. Taj beogradski stil nastaje kao dopuna Vukovog stila. Suštinski, u srpskom jeziku imamo tri stila – srednjovekovni-crkveni, narodni i presek razvoja jezika, zbog turske okupacije, kada je nastao beogradski stil da dopuni Vukovu ogoljenost fonda reči, ali i da se nadoveže na nešto što smo imali u srednjem veku. Pokušavam da svojim jezikom knjizi pružim dugovečnost, jer knjige će trajati dok ljudi u njima budu nalazili i jezički sloj, a ne samo zabavu u čitanju.“
Stil i jeste ono što je presudno u Nenadovom pisanju, složila se urednica Jasmina Radojičić.
„Zašto mi imamo utisak da se zaista nalazimo u vremenu i mestu o kojem Nenad piše? Zato što svaka rečenica, svaki detalj nisu tu slučajno. To je promišljeno, istraženo, ali nije nategnuto i akademski. Tu je da nam taj svet učini živim. U skladu sa tim, svi ti dijalozi jesu nešto što može da nas stavi u epohu, ali je to i savremenom čitaocu izuzetno blisko. Savremeni čitalac može u potpunosti da oseti taj svet, zahvaljujući jednom izuzetno posvećenom istraživačkom radu, ali i izuzetnom talentu da se taj rad učini prijemčivim i živim. Jer ukoliko roman nema tu živost i autentičnost, onda je to samo skup činjenica ili popis.“
Nenad Novak Stefanović je detaljno istražio i sve policijske procedure, jer je u nultoj ravni „Velika trka“ policijski roman.
„Mi smo u vreme u kojem se roman dešava imali takozvanu tehničku policiju, koju je vodio Aleksandar Andonovič, a koja je imala svoju zgradu sa najmodernijim forenzičkim sredstvima. Imali smo na Pravnom fakultetu kriminalističko odeljenje, gde su dovođeni zatvorenici pre nego što odu na streljanje, da im se izvrši merenje. Po tadašnjoj Lombrozovoj teoriji, na osnovu izgleda lica i tela prepoznaje se ubica. Onda su beogradski kriminalisti istraživali, odnosno merili nos i lobanju, kako bi ustanovili da li je Lombrozova teorija primenjiva na naše ljude. I jedna od stvari koju su primetili bila je to da se ubica pre svega prepoznaje po četvrtastom palcu. Najveći dokaz Lombrozove tačnosti, koju su isticali naši kriminalisti, tada je bio taj što je ubica kralja Aleksandra imao četvrtast palac“, otkrio nam je autor, osvrćući se na kraju na razvoj svog junaka, ali i na njegov odnos sa suprugom Vanom, docentkinjom Sudske medicine.
„Krsta je bio mlad u prvom romanu, i može se reći na neki način i naivan. Ovde je već iskusan policajac, video je toliko ubistava. Malo je poznato da su u Kraljevini Jugoslaviji postojale smrtne kazne i to se masovno koristilo. Suđenja su tada bila jednostavna, sudije su se lako odlučivale na smrtnu kaznu i Krsta je bio neko ko je prošao kroz ta ubistva. Beograd je bio grad u kojem je maltene svakog dana bilo neko ubistvo. Kad čitate novine, nailazite na to da je žena otrovala muža kamenom sodom – to je bilo najčešće. Novine su onda danima eksploatisale taj događaj, istražujući čime je on to zaslužio. I apelovali su na sudije da je ne osudi drastično, pa su se skupljale izjave komšija i slično. Neverovatne su to stvari. U Beogradu imate i mali, za javnost zatvoren, Muzej zločina, koji sam imao prilike da obiđem. Uglavnom je iz perioda Kraljevine. Kako su ljudi umirali? Jedna žena se ubila tako što se prejela koštica od trešnje. Imate mnogo i neotkrivenih ubistava ili onih slučajeva gde policija optuži nekoga za ubistvo, samo da bi se umirila javnost. Novine su prenosile sve. Ali novine niko nije čitao u kući. Muškarci su ih čitali naglas u kafani i komentarisali, a žene u svojim kružocima. Moja glavna junakinja Vana se gadi Beograda i tih običaja, ona traži sve stvari koje nijedna žena tada u Beogradu nije htela, kao što je pravo glasa. Nije im trebalo to, jer su imale pravo glasa u kući. Zna se da su žene pripremile ubistvo kraljice Drage Obrenović. Opšte je poznato da su one nagovorile muževe da to urade. Šta je Vanin san, šta ona želi – da se Terazijama prošeta u pantalonama i cipelama bez potpetica. A muž je podržava“, zaključio je Nenad Novak Stefanović.
Roman „Velika trka“ možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
