Asako Juzuki: Suočavanje sa sopstvenim željama
U razgovoru sa japanskom književnicom Asako Juzuki, autorkom „Putera“, romana koji je zaludeo književni svet, na stolu su bile važne teme, poput mizoginije, opsesije, moći i zabranjenih užitaka.
Čitaoci širom sveta su potpuno očarani. Ništa manje od genijalnog. Ambiciozno i uznemirujuće. Ubitačan japanski roman. Raskošna poslastica sa Mišlenovom zvezdicom. Momentalno će vam se prijesti pirinač, puter i soja sos. Ovo su samo neki od utisaka o romanu „Puter“, koji je ubrzo po objavljivanju zaludeo književni svet. To živopisno i uzbudljivo istraživanje mizoginije, opsesije i zabranjenih užitaka u hrani napisala je nagrađivana japanska književnica Asako Juzuki, inspirisana istinitim slučajem osuđene prevarantkinje i serijske ubice, poznate kao „ubica sa konkacu sastanaka“.
Ukratko, roman govori o Manako Kađi, koja sedi u pritvoru u Tokiju, optužena za serijska ubistva usamljenih muškaraca za koje se tvrdi da ih je zavodila svojim ukusnim domaćim jelima. Odbija da razgovara sa novinarima, sve dok joj novinarka Rika Maćida ne napiše pismo u kojem je moli da joj otkrije recept za goveđi gulaš – čemu Kađi jednostavno ne može da odoli. Rika, jedina žena u svojoj redakciji, ostaje da radi dokasno svake večeri i retko kuva išta više od instant rezanaca. Kako se njeni susreti sa Manako nižu, sve više liče na masterklas iz kulinarstva nego na novinarsko istraživanje. Rika se nada da će joj ova gastronomska razmena pomoći da sazna nešto više o Kađi i izvuče njeno priznanje, ali zapravo ona doživljava promenu. Sa svakim obrokom koji pojede, nešto se budi u njenom telu, pa se neminovno rađa i pitanje – da li ona i Kađi imaju više toga zajedničkog nego što je isprva mislila.
U razgovoru za Bukmarker Asako Juzuki je govorila o traganju za istinom i identitetom, o hrani i željama.
Sa kakvom idejom ste počeli da pišete „Puter“ i kako ste izgradili svoje junakinje i njihove odnose prema ljubavi, hrani, užicima, moći i svim onim stvarima koje su ženama u društvu u kojem živimo zabranjene da ih žele? Kako svaka od njih – Manako, Rika, Reiko (Rikina prijateljica, koja je takođe važna junakinja romana) – definiše životno zadovoljstvo, ispunjenost?
Roman je inspirisan medijskim izveštajima istinitog događaja. Manako i Reiko su junakinje koje su internalizovale društvene norme i kao rezultat toga iste te norme i narušavaju. Rika, kroz svoj odnos sa njima, počinje da preispituje te norme. Manako i Reiko predstavljaju dve strane iste medalje. Manako nalazi zadovoljstvo u drugim ljudima. Rika i Reiko za tim tragaju unutar sebe.
„Gurmani su u osnovi bili tragači za istinom. Oni su bili samo ljudi koji se svakodnevno suočavaju sa svojim željama kroz neprestane izazove i otkrića.“ Koji su najveći izazovi sa kojima se Vaše junakinje suočavaju i do kakvih ih otkrića o sebi i o ljudima koji ih okružuju to dovodi?
Manako ume da kontroliše druge, ali nikoga ne voli i ni u čemu ne uživa. Tek kada upozna Riku, prvi put će se susresti sa osećanjem radosti. Međutim, tada će se susresti i sa samom sobom, koja sa ljudima može da stupi u odnos jedino pomoću kontrole. Rika želi da razori društvene norme, ali krivi sebe za smrt svog oca i na neki način je sputava uloga dobre ćerke. Naučiće to da kontroliše kroz brigu o sebi. Reiko nastoji da bude u skladu sa društvenim normama i kroz njih pronađe sreću, ali ne može u okviru njih da živi. Naučiće da se kreće oko tih normi i pređe granice.
Rekli ste jednom prilikom da Vas je oduvek fascinirala hrana i da ste odrasli uz zapadne dečje klasike, kao što su „En iz Zelenih zabata“ i „Pipi Duga Čarapa“, ali da Vas je posebno zanimala hrana koju likovi jedu. Na osnovu izbora recepata koji se nalaze u knjizi, šta možemo da zaključimo o Vašim junakinjima?
Za Manako hrana predstavlja sredstvo za kontrolu nad drugima. Za Riku ona predstavlja simbol ženstvenosti kakvu društvo očekuje. Što se tiče Reiko, hrana je prostor u kom može da ispolji svoju kreativnost. Ovo sve govori o njihovom odnosu prema društvu i prema sopstvenom identitetu.
„Žene su nezadovoljne, jer brinu o svom poslu i nezavisnosti, a kada nadmaše muškarce, tako guraju ljubav od sebe. I muškarci i žene moraju shvatiti da ne mogu biti srećni bez suprotnog pola.“ Kako žene iz „Putera“ razmišljaju o muškarcima i grade svoje odnose sa njima?
Posmatraju ih kao bića koja pripadaju društvu. Ako i mogu da nađu zajednički jezik s njima, to jedino mogu da učine kada se oni povuku iz društva.
Društvo od žena ima prevelika očekivanja, koja je uglavnom nemoguće uskladiti. I danas se borimo sa mnogim predrasudama sa kojima su se borile i žene u prošlosti i u mnogo nerazvijenijim društvima. Nameće se pitanje hoćemo li ikada biti potpuno slobodne. Kako Vaše junakinje odgovaraju ili ne odgovaraju imperativima koje nameće društvo?
Sve su one pokušale verno da odgovore tim imperativima, ali mislim da u tome nijedna nije uspela.
Šta od Rike i Manako možemo da naučimo o samopouzdanju i ljubavi prema sebi?
Same moramo da izaberemo ne šta ćemo uraditi, nego šta nećemo uraditi.
„Ubili ste osobu koja sam nekad bila…“, rečenica je koju Rika govori Manako u jednom trenutku. Kako Manako i Rika utiču tokom romana jedna na drugu i kakvim ih to čini? Na koji način, posmatrajući Vaše junakinje, danas možemo da govorimo o ženskoj solidarnosti ili njenom nedostatku?
S obzirom na to da Manako ne može da izlazi napolje, Rika će postati njene ruke i noge – a u jednom trenutku njih dve će postati jedno. Potom će se razdvojiti. Takva povezanost moguća je i bez direktnog susreta, pa čak i bez uzajamnog poverenja.
Šta je najvažnije što ste o hrani i ljubavi naučili, pišući „Puter“?
Da se ne uzdržavam i da ne žalim ni za čim.
Rečenica koja najavljuje Vaš roman u mnogim sinopsisima glasi: „Postoje dve stvari koje nikako ne mogu da tolerišem: feminizam i margarin.“ Za margarin je jasno – hrana koja se pravi na puteru je mnogo ukusnija od one koja se sprema na margarinu (i to se „oseti“ na svakoj stranici „Putera“). Šta je sa feminizmom? Zašto danas neretko ima negativnu konotaciju? Ko je za to „kriv“? Kako Vi definišete i živite feminizam?
Smatram da svako može slobodno da tumači feminizam, ali takođe smatram i da niko, bez obzira na rod, nije izvan onoga što je feminizam omogućio. Ukoliko se čak feminizam percipira negativno, za to u velikoj meri odgovornost snose mediji.
Vaš roman je jedan vid pobune nad pritiscima i često nerealnim očekivanjima društva. Kako vidite moć književnosti da menja stvari u društvu, koliki je zapravo njen uticaj?
Živimo u društvu u kome je teško održati dijalog, ali smatram da je svakako neizbežno da utičemo jedni na druge. Književnost, bez obzira na to da li čitalac u njoj uživa ili ne, neprimetno menja način na koji vidimo svet i prizori pred našim očima počinju da se oblikuju u skladu s pričom. Desilo mi se da mi knjige koje ne volim preterano menjaju način na koji percipiram svet. Pritom, kada čitamo istu knjigu, možemo da se zbližimo sa ljudima koji dolaze iz drugačijih kultura i govore drugačijim jezikom.
Koje Vas još teme zanimaju kao pisca?
Zanima me da li kapitalizam i solidarnost mogu da koegzistiraju.
Koga Vi smatrate uticajnim u svetu književnosti? Čija su dela menjala Vaš pogled na svet i terala Vas da preispitate svoje stavove?
Sestre Bronte. Nakon što sam pročitala Džejn Ejr, shvatila sam da ne menjaju život samo vedra osećanja.
Koje savremene ženske glasove u literaturi posebno cenite?
Kikuko Cumuru.
Bez koje knjige smatrate da književnost ne bi bila to što jeste?
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 63
