Apolonov solarni auto
Rik Riordan u svojoj knjizi „Persi Džekson i Titanova kletva“ daje potpuno novi i fantastičan izgled drevnim grčkim bogovima.
Stara grčka mitologija je jedan od najčešće eksploatisanih i najbogatijih rudnika inspiracije. Rimljani su toliko voleli svoja božanstva da su oformili poveću skupinu. Brojni umetnici, od slikara do pesnika, interpretirali su, ponovo osmišljavali, pozajmljivali, krivili i u globalu otimali za svoja dela — besmrtnike, polubogove, pa i proste smrtnike koji su ispaštali kao pijuni u božanskim beskrajnim igrama, pri tom ne zaboravljajući ni veliku menažeriju fantastičnih zveri sa kojima su se susretali. Naš jezik je prepun fraza koje aludiraju na ove dobro poznate priče: „Damoklov mač“, „Midin dodir“, „Sizifov posao“, „Ahilova peta“, „trojanski konj“. Priče iz grčke mitologije su omiljene i deci, i mnogi od nas su odrastali prosto proždirući priče o pustolovinama ili filmove slične tematike. Stop-animacija Reja Harihausena je učinila da čudovišta budu strašnija i još čudovišnija od njihovih kompjuterski generisanih parnjaka..
Onda se pojavio Rodžer Lanselin Grin, preradivši ove mitove i legende još jednom, a tu su i čudesne priče kao što je C. S. Luisova kratka priča „Forms of Things Unknown“ u kojoj su Gorgone bile i na Mesecu. Ta drevna grčka stvorenja su stigla svuda.
I sada imamo bestseler serijal američkog autora Rika Riordana o Persiju Džeksonu, a ovo je njegov treći nastavak. Persi je Persej, polubog ili „polukrvni“: otac mu je Posejdon, a majka obična smrtnica. Njegova olovka postaje njegov verni mač, a njegov sat postaje štit. On je pravi tinejdžerski heroj 21. veka.
Kako je preneti suštinu takvih legendi u moderno, savremeno okruženje? Veoma lako, čini se.
Uzmimo, na primer, Apolona. Objasnio je kako su on i Artemida bogovi Sunca i Meseca, ali donekle umanjeni, jer Rimljani nisu mogli „da priušte sva ta žrtvovanja u hramovima, pa su odbacili Helija i Selenu, a njihove dužnosti su postale naš opis posla“. Na zapažanje da je već dokazano da je Sunce vatrena lopta gasova, a ne kočija koja prelazi preko neba, Apolon ima odgovor da to „zavisi da li Sunce posmatraš sa filozofske ili astronomske tačke gledišta. Kočija je samo manifestacija moći Sunca, na način na koji to shvataju smrtnici“.
Da li to ima logike? Ne? „Dobro, onda, samo zamisli Sunce kao veoma moćan, i veoma opasan solarni auto“.
Smešno je, ali uzbudljivo to što se bogovi ponašaju nepredvidljivo i često sramotno, kao što to već bogovi i rade. A pojavljuju se i neki veoma loši „loši momci“. Ako ste već upoznati sa ovim drevnim likovima, bićete impresionirani time kako ih Riordan opisuje. A ako su novi za vas, doživećete uzbudljivo upoznavanje i imaće vašu punu pažnju.
Birajući ovakav pristup, Riordan je rešio večiti problem sa kojim se mnogi pisci fantastike susreću kada osmišljavaju svoja čudovišta; nova su često samo blede kopije onih koja postoje već hiljadama godina. Persi Džekson se susreće sa starim ali dobrim, originalnim negativcima, u nekim veoma uzbudljivim susretima. Svakako da Čiron, dobri kentaur, pola čovek-pola konj, spava sa viklerima na repu, ali ima i dovoljno uzbudljive akcije dok se naši junaci iz „Kampa Polukrvnih“ (što uključuje i Artemidinu bandu tinejdžerki-lovaca) suočavaju s Titanima, „opasnim starim bogovima“.
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dušica Novaković
