Anja Bergman i „Čitačica tarota iz Versaja“: Razumevanjem prošlosti gradimo budućnost
Autorka bestselera „Čitačica tarota iz Versaja“, Anja Bergman govori o svojim književnim uzorima, stvaralačkom procesu i pisanju priča u kojima su žene u prvom planu.
Foto: Lizzie McGhee
„Čitačica tarota iz Versaja“ je epska priča o sudbini, slobodnoj volji, ljubavi i izdaji, smeštena u doba Francuske revolucije. Mari Ana Adelaida Lenorman, kontroverzna čitačica tarota iz Versaja, poseduje retku i tajanstvenu moć. Pomoću tarot karata može da komunicira sa mrtvima, zbog čega privlači pažnju kako revolucionara tako i aristokrata. Iako je odana Mariji Antoaneti i francuskom prestolonasledniku, u kartama vidi tragičan kraj koji kraljicu čeka. Svesna opasnosti koja joj preti, Mari Ana mora da bude izuzetno oprezna kako i sama ne bi doživela istu sudbinu.
Jednog dana Mari upoznaje Kejt, temperamentnu sluškinju iz Irske koja je, sledeći svoje srce, stigla u Pariz. Poput Mari, i Kejt poseduje nesvakidašnji dar: dok Adelaida može da predvidi budućnost, Kejt je u stanju da vidi prošlost drugih ljudi. Dve mlade žene odmah su očarane sposobnostima one druge. Međutim, Kejt krije tajnu – njena osećanja prema Adelaidi su snažna, ali je želja za slobodom njene domovine još snažnija. Sanja o tome da se talas revolucije proširi i na irske obale, zbog čega će morati da odluči koga ili šta je spremna da izda kako bi ostvarila svoj san.
„Čitačica tarota iz Versaja“ donosi priču prožetu mračnim narodnim predanjima i mistikom tarota u burnom vremenu Francuske revolucije i Velikog irskog ustanka, gde se junakinje suočavaju sa pitanjem koliko njihovim životima upravlja sudbina, a koliko sopstveni izbori. Odanost i ljubav stavljene su na iskušenje, a samo jedna karta prijateljstvo može da pretvori u izdaju.
Da li ste oduvek želeli da budete spisateljica? Ispričajte nam nešto više o tome kako je tekao put do objavljivanja prve knjige.
Kao devojčica, više od svega, želela sam da budem nezavisna. Nisam znala čime želim da se bavim, ali sam znala da želim sama da zarađujem za život. Kako sam odrastala, rasla je i moja ljubav prema umetnosti, pa sam na kraju završila istoriju umetnosti. Put ka pisanju otvorio mi se tek nakon diplomiranja, dok sam vodila knjižaru na jednom londonskom koledžu i družila se sa studentima filmske umetnosti. Počela sam da pišem scenarije, a ubrzo sam napisala i svoju prvu dramu, koju sam potom i postavila na pozorišnu scenu.
Kada sam se preselila u Irsku, domovinu svoje majke, sa prijateljicom sam osnovala pozorišnu trupu „Aurora“ i napisala nekoliko komada koje smo uspešno postavile na scenu. Tek kada sam zatrudnela i preselila se na selo u okrugu Mit, počela sam da pišem romane. Svoj prvi roman (Beatrice) napisala sam tokom porodiljskog odsustva. Nakon brojnih prepravki, objavljen je 2003. godine pod mojim pravim imenom, Noel Harison.
Od tada sam pod pravim imenom objavila jedanaest romana, erotsku trilogiju pod pseudonimom Ivi Blejk, a romane The Witches of Vardø i „Čitačica tarota iz Versaja“ pod pseudonimom Anja Bergman. Srećna sam što sam imala priliku da objavim toliko knjiga. Usput je bilo mnogo uspona i padova, ali ne bih ništa promenila od onoga što me je pratilo na mom stvaralačkom putu.
Šta vas je inspirisalo da počnete da pišete?
Još odmalena smetalo mi je što nema dovoljno priča u kojima su žene glavni likovi. Kada sam imala trinaestak godina, dva ključna trenutka probudila su u meni želju da pišem priče u kojima će žene biti u prvom planu. Pročitala sam roman „Provincijalke“ (Country Girls) Edne O’Brajen i pogledala film „Piknik kod Henging Roka“ u režiji Pitera Vira. Iako su ta dela sasvim različita, oba su me podjednako opčinila načinom na koji se ambijent prepliće sa razvojem ženskih likova, kao i važnost odnosa među ženama.
Recite nam nešto o Vašoj novoj knjizi „Čitačica tarota iz Versaja“. Odakle je potekla ideja?
Prvobitna ideja za „Čitačicu tarota iz Versaja“ potekla je iz jedne stare knjige koju sam dobila od majke, a koja govori o dve žene s početka dvadesetog veka, koje su tvrdile da su tokom posete Versaju doživele putovanje kroz vreme. Međutim, kada sam počela da pišem roman, te dve žene postepeno su pale u drugi plan, a pojavili su se novi likovi. Postala sam opsednuta Francuskom revolucijom, kao i načinom na koji je Marija Antoaneta predstavljana kroz istoriju.
Kada sam naišla na priču o Mari Ani Adelaidi Lenorman, koja se u to vreme zaista bavila čitanjem tarot karata u Parizu i vešto balansirala između rojalista i radikala, znala sam da sam pronašla jednu od svojih glavnih junakinja, pogotovo zato što i sama čitam tarot karte. Međutim, ubrzo se pojavila još jedna žena – fiktivna junakinja inspirisana ličnostima poput Vulfa Tona i njegovom borbom za nezavisnost Irske. Fascinirale su me veze između Irske i Francuske krajem 18. veka, koje su kulminirale Velikim irskim ustankom 1798. godine.
Šta biste voleli da čitaoci spoznaju čitajući ovu knjigu?
Nadam se da će čitaocima biti uzbudljivo da Francusku revoluciju i period Terora sagledaju iz ženske perspektive. Toliko je neverovatnih žena bilo uvučeno u te dramatične događaje – od francuske kraljice do radikalnih sankilota – a njihove priče dugo su ostajale potisnute u istorijskim narativima kojima su dominirali muškarci. Takođe se nadam da će čitaoce opčiniti ljubavna priča koja se provlači kroz čitav roman, kao i preplitanje folklornih i magijskih elemenata sa tumačenjem tarot karata.
Šta ste naučili pišući ovu knjigu?
Mnogo toga o Francuskoj revoluciji i periodu Terora, kao i o Velikom irskom ustanku. Istražujući istorijsku građu i originalne izvore, potpuno sam promenila mišljenje o pojedinim istorijskim ličnostima, poput Marije Antoanete. Jedna od ključnih tema knjige jeste i ono večno pitanje – da li cilj opravdava sredstva? Mnogo sam razmišljala o tome i u kontekstu savremenog sveta. Verujem da, osvrćući se na prošlost, možemo izvući važne pouke za budućnost čovečanstva.
Mnogo toga o Francuskoj revoluciji i Teroru, kao i o Velikom ustanku. Dok sam istraživala istorijsku građu i originalne izvore, potpuno sam promenila svoje mišljenje o istorijskim ličnostima poput Marije Antoanete. Jedna od ključnih tema u knjizi jeste i ono večno pitanje — da li cilj opravdava sredstva? Dosta sam razmišljala o tome u kontekstu našeg savremenog sveta. Posmatrajući prošlost, možemo izvući pouke za budućnost čovečanstva.
Možete li nam opisati Vaš stvaralački proces?
Važno mi je da moji romani budu autentični, zbog čega mnogo vremena posvećujem proučavanju primarnih i sekundarnih istorijskih izvora. Osim toga, odlazim i na terenska istraživanja, koja mi pomažu da likove smestim u autentičan ambijent i da se u potpunosti uživim u svet svoje priče. Na primer, tokom boravka u Parizu prešla sam put kojim je Marija Antoaneta išla do mesta pogubljenja, što mi je pomoglo da zamislim kako je taj događaj mogao da izgleda iz perspektive nekoga ko mu je prisustvovao. Sa tih putovanja donosim talismane i fotografije kojima prekrivam zidove svoje radne sobe kako bih se lakše vratila u prošlost.
Uvek sebi odredim rok za istraživanje jer bih, u suprotnom, mogla da ga produžavam unedogled. Uporedo sa istraživanjem, posvećeno radim na pripremi – oblikujem likove i njihove motive i skiciram ključne trenutke priče. Kada počnem da pišem, prvu verziju obično završim prilično brzo. Kada bih već tada počela da doterujem tekst, obuzeo bi me strah i blokirao u pisanju. Tu prvu verziju nikome ne pokazujem! Tek kada je završim, vraćam se na početak: doterujem jezik, dodatno razvijam likove i menjam strukturu tamo gde je potrebno. Tek tada je rukopis spreman da ga pokažem svom uredniku.
Gde pronalazite inspiraciju?
Strastveno slušam podkaste o istoriji, poput „The Rest is History“, koji mi često daju ideje o životima izuzetnih žena iz prošlosti o kojima bih mogla da pišem. Osim toga, muzika i umetnost mi predstavljaju snažan izvor inspiracije jer podstiču moju kreativnost na drugačiji način od čitanja knjiga ili gledanja filmova i televizijskih sadržaja. Priroda takođe ima veoma važnu ulogu u mom životu. Šetnja i vreme provedeno u razmišljanju uvek me pokrenu i donesu neku novu ideju.
Koje su Vaše tri omiljene knjige i zašto?
Na ovo pitanje gotovo je nemoguće odgovoriti jer se moji favoriti stalno menjaju. Ipak, među knjigama koje su ostavile neizbrisiv trag na mene izdvojila bih „Rebeku“ Dafne di Morije, zbog očaravajućeg pripovedačkog stila i načina na koji budi empatiju kod čitalaca. Tu su i „Pogrebni običaji“ Hane Kent – mračna i jeziva priča smeštena u prošlost, koja mi je ulila hrabrost da napišem roman The Witches of Vardø – kao i The Night Watch Sare Voters, zbog inovativne strukture i načina na koji povezuje kvir priče iz različitih vremenskih perioda.
Ko su Vam omiljeni autori?
Moja omiljena autorka je Izabel Aljende. Imala sam sreću da je upoznam, a uživo je ostavila još snažniji utisak na mene. Posebno mi se dopada način na koji prepliće istorijsku fikciju sa magijskim realizmom. Veoma volim i Hanu Kent, čije su priče izuzetno vešto i elokventno napisane. Među irskim piscima trenutno su mi omiljeni Katrin Prasifka, Ifa Ficpatrick, Amanda Gerd i Šinejd Morijarti.
Na koje nove knjige bi trebalo da obratimo pažnju?
Moja glavna preporuka od novijih naslova je fantastični roman Love, Sex and Frankenstein Karoline Li. Potpuno me je opčinila ova strastvena reinterpretacija mračnog i burnog leta koje je Meri Šeli sa Šelijem i Bajronom provela u Švajcarskoj.
Sa nestrpljenjem sam očekivala i roman The Last Witch K. Dž. Kuk, koji je objavljen prošle godine. Sve knjige ove autorke odlikuje snažna gotička atmosfera, a ovaj roman inspirisan je stvarnim progonom veštica iz prošlosti.
Zbog koje knjige ste poželeli da se bavite pisanjem?
Rekla bih da je to definitvno roman „Provincijalke“ Edne O’Brajen. Kao tinejdžerka potpuno sam se „navukla“ za taj serijal i upravo tada počela da maštam o tome da jednog dana i sama počnem da pišem.
Koju knjigu biste uvrstili u školsku lektiru?
Smatram da bi u školskoj lektiri morao da se nađe bar jedan roman koji se bavi periodom lova na veštice u novovekovnoj Evropi. Reč je o razdoblju koje je trajalo više od 350 godina, tokom kojeg su desetine hiljada ljudi (od kojih su 85 odsto činile žene) bile progonjene i pogubljene zbog optužbi za veštičarenje. Šokirala me je činjenica da se u školama o tome gotovo i ne govori, uprkos jasnim paralelama sa savremenom politikom, društvenim predrasudama i progonima.
Kada je reč o irskim autorima, odabrala bih roman Bright I Burn Moli Ejtken, zaista upečatljivu reinterpretaciju priče o progonu Alis Kiteler u Kilkeniju u 14. veku.
Šta biste poručili autorima koji tek krče svoj spisateljski put?
Budite strpljivi i uživajte u samom procesu. U savremenom svetu sve je usmereno ka postizanju ciljeva, pa pisanje često može da postane izvor stresa umesto radosti. Nekada sam živela isključivo od pisanja, ali danas to jednostavno više nije moguće.
Dobra strana toga jeste što je moj stvaralački rad sada oslobođen pritiska. Ponovo u potpunosti uživam u kreativnom procesu jer znam da mogu da se posvetim likovima i priči neopterećena egzistencijalnim pitanjima. Ipak, moram priznati da sindrom uljeza nikada sasvim ne nestaje (smeh)!
Pisanje ume da bude veoma stresan posao i mi pisci moramo da imamo „debelu kožu“, jer se naše knjige neće dopasti svakome – a neke od njih mnogi možda neće ni primetiti. Zato, kad god se osetim nesigurno, trudim se da se vratim onoj stvaralačkoj iskri i budem zahvalna što imam priliku da svoje priče podelim sa svetom. Za pisanje su potrebni strpljenje i istrajnost, jer se ništa ne događa preko noći, ali je zato krajnji rezultat i te kako vredan čekanja.
I za sam kraj, šta za Vas znače čitanje i pisanje?
U doba kada tehnologija sve više preuzima primat, a zavisnost od pametnih telefona i društvenih mreža postaje sveprisutna, smatram da čitanje štampanih knjiga i pisanje dnevnika, što i sama i dalje praktikujem, predstavljaju svojevrstan vid isceljenja i priliku da pronađemo prostor i mir u užurbanom svetu. Pružaju nam mogućnost da kroz pripovedanje istražimo sopstvene misli i emocije, dok nam zapisivanje reči u dnevnik ili svesku omogućava da maštu izrazimo slobodnije i sa manje autocenzure.
U trenutku kada veštačka inteligencija preti da ugrozi egzistenciju mnogih stvaralaca, sâm čin čitanja i pisanja dobija i političku dimenziju – birajmo da čitamo knjige koje su napisali stvarni pisci i da svoje knjige pišemo onim dužim i težim putem.
Autor: Sara Gil
Izvor: image.ie
Prevod: Kristijan Vekonj
